Max Weber-Metodologija društvenih nauka

U sociološkim krugovima na Zapadu je tokom poslednjih deset—petnaest godina naglo poraslo interesovanje i oduševljenje za delo Maksa Vebera (Max Weber), i može se slobodno reći da je u ovom periodu Veberov uticaj dostigao razmere kojima se meri samo uticaj najvećih među velikima. Po gotovo nepodeljenom sudu merodavnih predstavnika zapadnoevropske i američke sociologije, Veber spada u red naj­ većih i najznačajnijih mislilaca našeg stoleća, a čak i u širokim neakademskim krugovima Veberova dela uživaju danas ugled klasičnih dela sociološke literature. Da ovo interesovanje i oduševljenje za delo Maksa Vebera nije samo deklarativno po karakteru najbolje se vidi po tome što se od završetka drugog svetskog rata naovamo Veberove knjige sve češće pojavljuju u novim nemačkim izdanjima i engleskim prevodima , i što sve veći broj sociologa mlađe generacije orijentiše svoi rad prema izvesnim ključnim tačkama Veberovog shvatanja čoveka i društva. Izuzev možda samo Marksa (Marx) i donekle Frojda (Freud) — čiji uticaj, uostalom, prelazi granice sociologije kao posebne društvene nauke — niko nije tako snažno i duboko podstakao sociološku maštu i toliko obogatio sociološku misao kao što je to učinio Maks Veber. U izvesnom smislu treba reći da se s Veberom može porediti samo još Emil Dirkem (Emile Durkheim), koji se, inače, toliko razlikuje od njega u nizu bitnih tačaka, uprkos tome što je u nekim drugim ne manje važnim tačkama toliko blizak njemu. Da li je onda čudno što savremena sociologija u Veberu i Dirkemu slavi svoje prave osnivače, dok Konta (Comte) i Spensera (Spencer), koji su joj pored imena dali i prve teorijske podsticaje, ubraja samo u svoje najstarije pokrovitelje?
Međutim, za svoga života Veber je jedva bio poznat van granica svoje zemlje, a i u zemlji kojoj je toliko bio privržen njegov uticaj ni izdaleka nije bio tako dubok i obuhvatan kao što bi se moglo pretpostaviti s obzirom na današnju situaciju. Mada je već u 29. godini postao redovni profesor — što je za nemačke prilike onoga doba bio događaj bez presedana — i mada je među svojim kolegama i studentima, kao i među svojim savremenicima uopšte, uživao glas jednog od korifeja nemačke nauke, njegove ideje nisu našle većeg odjeka u ondašnjem naučnom svetu. Koliko god da je rečju i delom aktivno učestvovao u političkom životu Nemačke, naročito poslednjih godina svog života, ostaje činjenica da u Nemačkoj svoga doba Veber nije osnovao nikakvu sociološku školu koja bi bila nalik na školu njegovog nešto starijeg savremenika Dirkema u Francuskoj. Uprkos tome što je fasci­ nirao svoje slušaoce i čitaoce snagom i smelošću svojih shvatanja, Veber nije uspeo da okupi oko sebe krug idejnih pristalica. Utoliko je, svakako, karakteristično da su mnogi Veberovi sunarodnici u njemu mnogo više gledali političkog vođu nego naučnika i da je ubrzo posle svoje smrti Veber stekao reputaciju preživelog predstavnika političkog i naučnog liberalizma građanske epohe.
To što je uticaj Veberovih ideja na teorijska strujanja u sociologiji uzeo maha tek znatno posle njegove smrti stoji, svakako, u vezi s tim što je Veber relativno vrlo kasno počeo da sistematski razvija svoje sociološko stanovište. Ogledavši se najpre u nizu drugih oblasti društvenih nauka — u oblasti prava, ekonomije, privredne i kulturne istorije — Veber se počeo baviti sociološkim problemima u poodmaklim godinama, tako da ga je smrt zatekla upravo u trenutku kad je užurbano pripremao za štampu svoje monumentalno delo Privreda i društvo. Ali nije sva nesreća u tome što Veber nije dočekao objavljivanje dela u kome je pokušao da na sistematski način izloži svoje sociološko stanovište. Jer iako uvod­ na glava knjige Privreda i društvo sadrži obuhvatnu i logički povezanu mrežu socioloških kategorija, uzeto u celini, ovo delo nije nikakav zaokrugljen sociološki sistem. U stvari, ovaj rad, koji predstavlja jedinstven pokušaj teorijske sinteze nepreglednog istorijskog materijala, ima izrazito fragmentaran karakter, i to kako u spoljašnjem tako i u unutrašnjem pogledu. Trebalo je, doista, vremena da se iza impozantne gra­ đe koju je Veber ovde izložio otkrije teorijski kostur na kome ona počiva. Jer u trenutku Veberove iznenadne smrti rukopis dela bio je nepotpun i nedovršen do te mere da izdavač nije znao čak ni kako da rasporedi pojedine partije po glavama i odeljcima.
Ali treba odmah reći da se Veberovom iznenadnom smrću ne može u potpunosti objasniti to što je njegovo glavno sociološko delo došlo do nas u obliku manje ili više proizvoljno združenih odlomaka. Jer gotovo sve što je Veber napisao nosi pečat provizornosti i nedovršenosti. U celini uzev, Veberova literarna zaostavština je samo jedan veliki fragment. I u tome ničeg što bi njegovu vrednost činilo problematičnom. Nedovršenost Veberovog dela je upravo ono što nas najviše privlači njemu i ona je, možda, najautentičniji dokaz izuzetne veličine i snage Veberovog stvaralaštva. Uostalom, sam Veber je bio svestan toga da nauka nikad ne može da se domogne apsolutnog mira i savršenstva i da je ideja o zatvorenom sistemu naučnog saznanja nespojiva s prirodom naučnog posla.