ЈУ Пољопривредна и медицинска школа Бијељина
Струка:
здравство
Занимање:
медицински техничар
МАТУРСКИ РАД
ПАЛИЈАТИВНА ЊЕГА
Предмет: Интерна медицина
Ментор:
Ученик/ца:
Тања Ступар Марковић, проф. Андреј Јеринић, IV
7
Бијељина, мај 2023. год.
1. УВОД
Све до средине прошлог (двадесетог) виjека медицинска наука је била релативно
ограничена у ефикасној контроли бола и контроли симптома. Напредак у медицинској
терапији 1950-их, у комбинацији са већим разумjевањем психосоцијалних и духовних
потреба умирућих пацијената, отворио је пут за развој палијативног збрињавања.
Облици палијативног збрињавања постали су познати у здравственим круговима
Америке и Европе са тенденцијом ширења на лаичке кругове друштва, да би у другој
половини двадесетог виjека почели да се систематски организују као палијативно
збрињавање, како на терену, тако и у склопу савремених здравствених установа
-хосписа.
Сврха палијативног лиjечења је постизање најбољег квалитета живота терминално
болесних пацијената и њихових породица, путем контроле бола и контроле других
симптома пацијената, као и психолошке, социјалне и духовне помоћи. Смрт је саставни
дио живота, а квалитет живота до његовог достојанственог краја мора бити оптималан
и не смиjе бити повезан са болом и патњом. Чланови породице смртно болесне особе не
смију да осjећају да су они и њихови најмилији напуштени, већ да се циљ терапије
миjења са продужења живота на квалитет живота. Палијативно збрињавање је брига о
пацијентима у терминалној фази фаталне болести и укључује контролу и ублажавање
физичких симптома, посебно бола, одговарајућу негу и исхрану, као и психолошку и
духовну помоћ пацијенту и породици. Чак и када не могу да продуже живот, љекари
морају да уложе напоре да очувају његов квалитет. Мjерење квалитета живота често је
постало крајњи циљ клиничких истраживања. Поред тога, палијативно збрињавање
постаје јефтиније када се приступа на организован начин.
2. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ И ДЕФИНИЦИЈА
ПАЛИЈАТИВНЕ ЊЕГЕ
Палијативно збрињавање није једноставан појам. Дефиниција палијативног збрињавања
се развијала, и даље се развија. Свјетска здравствена организација дефинише
палијативно збрињавање као приступ којим се побољшава квалитет живота пацијената
и њихових породица који се суочавају са проблемом повезаним са болешћу која
угрожава живот, тако што спрјечава и ублажава патњу уз помоћ ране идентификације и
беспријекорне процјене и терапије бола и других проблема, физичких, психосоцијалних
и духовних.
Палијативно збрињавање има за циљ да:
афирмише живот и посматра умирање као нормалан процес,
обезбједи ублажавање бола и других симптома који изазивају патњу,
обједини психосоцијалне и духовне аспекте палијативног збрињавања,
понуди потпорни систем којим ће се помоћи да пацијенти живе што је могуће
активније све до смрти,
понуди потпорни систем којим ће се помоћи породици да се бори током трајања
болести пацијента и у периоду туговања након губитка.
У примјере болести опасних по ţивот код одраслих пацијената спадају:
Малигне болести,
Кардиоваскуларне болести (посебно срчана инсуфицијенција) и респираторне
болести (посебно хронична опструктивна болест плућа) од којих болује највећи
дио пацијената без малигних болести,
Мултипла склероза, болест моторног неурона и слични поремећаји – број ових
пацијената је мали, али је њихов ток далеко дужи него код већине малигних
болести.
Дефиниција појма „палијативна медицина“ прихваћена је у Великој Британији 1987.
године, када је призната као посебна медицинска специјализација. То је проучавање и
лиjечење пацијената са активном, прогресивном, узнапредовалом болешћу, са
ограниченом прогнозом. Фокус његе је квалитет, а не дужина живота. Палијативном
медицином се првенствено баве љекари.
Први модерни хоспис отворен је 1967. године у Лондону. Био је то хоспис Св.
Кристофор, који се од неколико других установа за умируће разликовао по свом
терапијском програму, по услугама кућне његе за оне који се могу бринути код куће, по
обимној документацији и обуци професионалаца из различитих дисциплина који
учествују у холистичкој њези. У општим болницама формирани су тимови за лиjечење
симптома или тимови за подршку, који се састоје од љекара специјалиста и посебно
обучених медицинских сестара, социјалних радника и по потреби, свештеника. Убрзо је
постало очигледно да би oни могли да побољшају квалитет умирања у општим
болницама и приправити одлазак у кућну његу, гдjе би пацијенту помагали љекари
примарне здравствене заштите уз помоћ тимова хосписа/палијативне његе и поново на
челу са љекаром обученим за палијативну медицину.
Хосписи или јединице за палијативно збрињавање налазе се практично у свакој земљи
западног свиjета. Тамо се палијативно збрињавање сматра основним људским правом.
У Великој Британији петину њих финансира Национална здравствена служба, остатак
издржавају јединице којима се управља и финансира првенствено из локалних извора.
Велика Британија има седам катедри за палијативну медицину. У Канади, гдjе је риjеч
палијативно збрињавање заправо први пут употребљена умjесто хосписне неге, почетак
је забиљежен у великој наставној болници у Монтреалу. У САД је акценат на кућној
њези са значајном иницијативом у највећим наставним болницама. У Јапану се посебно
развијају јединице за палијативно збрињавање. Они су углавном развијени у земљама
са добро развијеним и финансираним здравственим системом. Многи центри у
Аустралији и Новом Зеланду имају опсежне програме палијативног збрињавања који су
повезани са медицинским факултетима и све више интегрисани са онколошким
службама. Аустралија има четири столице за палијативну медицину. У Пољској су и
приjе пада комунистичког режима организоване бројне хосписне јединице, а оснивају
се и у Русији и другим земљама у транзицији.
Палијативна медицина/њега обухвата три области:
ублажавање симптома,
психосоцијална подршка штићеницима и њиховим неговатељима и
етички проблеми везани за крај живота.
Палијативну медицину/његу треба укључити у период када постане јасно да ће
пацијент ускоро умриjети. Третман је у основи исти за различите узроке болести, па је
етиолошки неспецифичан.
