Menadžment i komunikacija

UVOD

Kao što je poznato, menadžment predstavlja odgovarajuću veštinu vođenja poslova pomoću i preko ljudi. To podrazumeva i odgovarajuću aktivnost menadžera u pravcu uticanja na ljude kako bi poslovanje preduzeća, ili drugih organizacionih sistema bilo što uspešnije. U tom smislu, kao posebna funkcija menadžmenta javlja se uticanje koje obuhvata tri osnovne komponente i to:

• motivaciju
• vođenje i
• komunikaciju

Komunikacija je treća izuzetno značajna menadžerska aktivnost u domenu uticanja. Ona je toliko važna za uspešan rad i delovanje menadžera u organizaciji da je Bernard stavlja ispred svih drugih menadžerskih poslova. Tako, po ovom poznatom autoru, menadžerske funkcije čine: “prvo, obezbeđenje sistema komunikacija, drugo, osiguranje i podsticanje neophodnih napora u radu i, treće, koncipiranje i definisanje cilja”.
Da bi istakao poseban značaj ove menadžerske aktivnosti Mincberg nakon sistematskog promatranja i analiziranja rada top menadžera, navodi da verbalne interakcije zauzimaju 78% menadžerskog vremena i 67% njihovog rada. Najveći deo ovog vremena menadžeri troše na sastancima i telefonskim razgovorima, a to znači u komuniciranju.
Tri su ključna razloga važnosti menadžerskih komunikacija. Prvi je nemogućnost uspešnog zajedničkog rada ( svojstvenog svim organizacijama u društvu ) bez dobrog komunikacijskog sistema, drugi je veliko angažovanje menadžera u ovom domenu i treći je značajan negativni efekat usled lošeg, neadekvatnog komuniciranja. Taj efekat se javlja ne samo u organizacijama, već i svuda gde se komuniciranje praktikuje. U porodici, s prijateljima i poznanicima, u društvenoj zajednici i organizacionom životu za mnoge probleme može se utvrditi da potiču od nesposobnosti da se ostvari uspešna komunikacija. Ta neophodnost je naročito karakteristična za privredne organizacije, pa čak i one najrazvijenijih zemalja sveta. Tako, na primer, konsultanti iz oblasti menadžmenta u SAD-u smatraju da oko 10% preduzeća ove zemlje propada svake godine u prvom redu zbog loših menadžerskih komunikacija.

 
DEFINICIJA KOMUNIKACIJE

Komunikaciju je, kao i druge menadžerske koncepte, teško jednostavno i na jedinstven način definisati. Ono što se za nju sa sigurnošću može reći je to da predstavlja proces i to takav u kome se informacije, odnosno verbalni i neverbalni simboli razmenjuju između dva ili više lica. Ove informacije ili simboli čine suštinu ljudskog komuniciranja – prenosa naloga i drugih poruka od jednog lica drugom.
Proces komunikacije je proces pomoću kojeg ljudi pokušavaju da se sporazumeju prenošenjem simboličkih poruka. On se sastoji od širenja stimulansa i njihove percepcije, uticaja, korišćenja i delovanja u kome dominiraju dva faktora: faktor pošiljaoca i faktor primaoca.

U cilju boljeg razumevanja u literaturi se navode četiri ključna postulata ljudske komunikacije.

• Komunikacija je proces. Ova tvrdnja znači da je komunikacija dinamična i kontinualna aktivnost. Ona nema određeno početno i završno vreme, već se najčešće nastavlja verbalno i neverbalno. Ona je dinamična aktivnost zato što uključuje reči, pokrete, grimase, posebne aranžmane, itd.
• Komunikacija je sistemska. Komponente komunikacionog procesa su međuzavisne. Tako, komunikacija se dešava kad komponente unutar nje interaktuju i utiču jedne na drugu. Bazična komponenta na površinskom nivou uključuje izvor, poruku, kanal, prijemnik i povratnu spregu. Eliminisanje bilo koje od ovih pet komponenti može sprečiti komunikaciju ili u najmanju ruku učiniti je manje efektivnom.
• Komunikacija je interakcionalna i transakcionalna. Prvo svojstvo znači izmenu poruka među ljudima uključenim u komunikacioni proces. Drugo, pak, da ljudi uključeni u komunikacioni proces učestvuju u kreiranju i dekodiranju (interpretiranju) poruka. Svaki utiče na druge i stoga učestvuje u proces.
• Komunikacija može da bude namerna i nenamerna. Komunikacija može da se desi bez obzira da li je nameravana ili nije. Prvi slučaj postoji onda kada jedno lice šalje poruku drugom licu koje tu poruku želi da primi (na primer, kad jedno lice traži upute a drugo mu ih daje). Za razliku od prvog, drugi slučaj imamo onda kada jedno lice namerava da pošalje poruku drugom licu – primaocu poruke i kad primalac na poruku reaguje nesvesno ili nenamerno (na primer, kad se govornik na sastanku smeši drugom licu u nameri da skrene njegovu pažnju na sebe i u tome uspeva tako što to drugo lice nesvesno reaguje na osmeh i počne pažljivo da prati poruku govornika).