Metodologija izrade prvostepene presude u parničnom postupku

SAŽETAK

Sud u parničnom postupku presudom odlučuje meritorno o postavljenom tužbenom zahtevu. Pre nego što donese odluku dužan je da utvrdi relevantno činjenično stanje koje predstavlja praemissu minor u sudskoj odluci, dok praemissu maior predstavlja primena materijalnog prava. Rezultat ovog sudskog silogizma je zaključak (conclusio) koji zapravo predstavlja izreku sudske odluke. Zakon o parničnom postupku propisuje koji su delovi prvostepene sudske odluke u parničnom postupku. To su: uvod, izreka i obrazloženje i na kraju potpis sudije pojedinca ili predsednika veća i pouka o pravnom leku. U radu autori detaljno analiziraju svaki deo sudske odluke (presude u prvostepenom parničnom postupku), ukazujući sa jedne strane, kako pravilno treba postupati u pogledu metodologije u izradi prvostepene presude, a sa druge strane, na propuste i greške koje se čine prilikom izrade presude i u pogledu forme i u pogledu sadržine. Istovremeno ukazuju i na određene dileme koje se javljaju kako u pravnoj teoriji tako i u sudskoj praksi u vezi sa pojedinim pitanjima koja se javljaju prilikom izrade prvostepene presude u parničnom postupku.

Ključne reči: presuda, parnični postupak, metodologija, prvostepeni postupak, izreka presude, sudija

 
UVODNE NAPOMENE
Okončanje parničnog postupka najčešće rezultira donošenjem presude, a parnični sud u toku postupka ima zadatak da utvrdi relevantno činjenično stanje koje predstavlja praemissu minor u sudskoj odluci, a praemissu maior predstavlja sadržaj pravne norme koju treba primeniti na utvrđeno činjenično stanje. Presudom se odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva. Pravna zaštita u parničnom postupku se konkretizuje i izražava presudom. „Presuda je pojedinačni sudski akt kojim sud odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva.”
U određenim postupcima postupak se meritorno okončava donošenjem rešenja i to u državinskim sporovima (čl. 446–452. u vezi čl. 123. st. 2. ZPP-a), u postupcima izdavanja platnog naloga (čl.453–464. ZPP u vezi čl. 123. st. 4. ZPP-a) i u postupcima priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka. U pogledu presuda Zakon o parničnom postupku predviđa različite vidove presuda u zavisnosti od vrste tužbe i postavljenog tužbenog zahteva, toka postupka i sadržine činjeničnog stanja. „Prema prirodi zaštite koju pruža presuda je osuđujuća, preobražajna ili utvrđujuća. Osuđujućom presudom sud utvrđuje da tužiocu pripada pravo na činidbu.”

Međutim, ono što je zajedničko za sve ove odluke je Zakonom propisana sadržina iz kojih delova se sastoji presuda. Svaka prvostepena presuda u parničnom postupku mora da ima uvod,
izreku i obrazloženje što je propisano u članu 342. Zakona o parničnom postupku.

UVOD PRESUDE
Iako u zakonu nije propisano da presuda u gornjem levom uglu treba da sadrži oznaku predmeta (npr. P. 96/09) takva oznaka predmeta mora postojati jer istu propisuje podzakonski akt – sudski poslovnik. Oznaka se unosi ispod grba i oznake suda.U st. 2. čl. 342. Zakona o parničnom postupku propisano je da se presuda izriče „U ime naroda“. Odrednica „U ime naroda” se upisuje na sredinu stranice i to velikim slovima. U ranijim periodima presuda se izricala „U ime kralja”, ali je u određenim zemljama, uvođenjem republikanskog državnog uređenja, taj princip napušten. Pošlo se od shvatanja da sudska odluka izražava određeni suverenitet, a nosilac suvereniteta je narod. Označavanjem premise „U ime naroda” na samom početku presude želi se presudi dati odgovarajućiautoritet-snaga da bi se kasnije prava i obaveze ustanovljene presudom uspešno realizovali. Premisa „U ime naroda” unosi se i kod odluka sudova pojedinih zapadnoevropskih zemalja – Francuska, Nemačka, Italija itd.

Oznaka suda

U odluci na početku uvoda presude mora biti naznačen naziv suda koji je odluku doneo. Često se nakon oznake suda koji donosi odluku naznačuje da je to „prvostepeni”, „drugostepeni”, „parnični” sud, što je nepotrebno jer takvu odrednicu zakon ne propisuje. Osim toga, iz daljeg teksta uvoda odluke sasvim jasno  se može videti i zaključiti o kojem sudu se radi i šta je predmet odlučivanja u konkretnoj odluci. „Ime i prezime predsednika i članova veća“ je predviđeno kao obavezan deo uvoda presude. To je i razumljivo jer se mora znati koji sudija, odnosno veće, je vodio postupak i doneo presudu. Na osnovu ovog dela uvoda presude može se izvršiti ocena da li su povređene odredbe koje se odnose na zbornost suđenja, a u vezi određenih vrsta sporova. Isto tako, da li su poštovane odredbe o isključenju i izuzeću sudije i sudije porotnika. Ne retko se iza predsednika ili članova veća naznačuje ime i prezime zapisničara, što je nepotrebno i pogrešno jer to zakon ne propisuje. Očigledno se to čini pod uticajem odredbi Zakona o krivičnom postupku ili stečene navike iz prethodnog sudovanja u krivičnim postupcima. Prilikom označavanja predsednika i članova veća, shodno pravopisu i zakonu, ispravno je prvo naznačiti ime pa onda prezime, a ne obrnuto, što se u praksi ne retko pogrešno praktikuje. Zakon o parničnom postupku propisuje kada sudovi sude u zbornom sastavu, a kada po predmetu postupa sudija pojedinac (čl. 35–38. ZPP-a). U toku postupka stranke se mogu sporazumeti da imovinskopravne sporove sudi sudija pojedinac, bez obzira na vrednost predmeta spora, osim u slučajevima predviđenim posebnim zakonom.
Imajući u vidu intenciju da sudska odluka treba da bude lišena svih suvišnih elemenata koje zakon ne propisuje da su obavezni, konstataciju da postoji sporazum da postupa sudija pojedinac ne treba unositi u dispozitiv odluke.
Pod pojmom „porote” danas se podrazumeva sistem istovremenog učešća građana i profesionalnih sudija u suđenju. Inače, porotni sistem je nastao u Engleskoj (prvo sistem dokazne ali ne i sudeće porote), da bi u kontinentalno pravo ušao tek kroz primenu načela javnosti i to u Francuskoj Zakonom iz 1791. godine. Danas, u svetu, postoje dva sistema i to: 1. Anglosaksonski sistem ili klasični sistem porote i 2. Evropski tj. kontinentalni sistem porote – kojem pripada i naše pravo, po kome sudije porotnici učestvuju i u suđenju i u donošenju odluke.