PSIHOFIZIOLOŠKA SPREMNOST DETETA ZA POLAZAK U ŠKOLU

1. UVOD
Polazak u školu jedan je od najvažnijih trenutaka u životu i za dete i za roditelje. Označava početak novog životnog razdoblja tj. školskog doba ili detinjstva i trenutak kada dete iz porodičnog okruženja i sigurnosti ulazi u nove životne situacije.Prvi školski dani mogu biti uzbudljivi, ali i praćeni strahom i nelagodnošću. Većina dece prihvati ovo novo životno razdoblje veoma prirodno i smireno, ali isto tako ovo razdoblje može biti teško pogotovo onoj deci koja nisu redovno pohađala pripremni predškolski program u vrtićima i kod kojih se javlja strah od novog i nepoznatog. Roditelji se pitaju da li je njihovo dete spremno za te promene, da li će se prilagoditi i naći prijatelje, da li će biti srećno, hoće li biti uspešno i iz te zabrinutosti stvaraju strahove koji nekada utiču na dete koje još ne zna šta ga u školi čeka. Iako većina dece ovo razdoblje prihvati smireno, kao zanimljivu promenu u njihovom životu, za neke je ono ipak propraćeno različitim strahovima koji utiču na osećaj zadovoljstva, motivacije za učenje i projektuje se na ukupan stav prema školi. Iz tog razloga je vrlo važno znati proceniti zrelost deteta za školu, a istovremeno otkriti i eventualne poteškoće koje se, ako se pravovremeno ne otkriju, mogu u školi još produbiti (Oštarčević, J., 2008). Pohađanje vrtića pozitivno deluje na spremnost za školu i u grupi redovne i u grupi mlađe dece. Izlaskom iz porodičnog kruga dete ulazi u isti ili sličan sistem odnosa sa decom iz svoje kulture. Očekuje se da će njegovi procesi fuzionisanja, odvajanja i tipovi interakcija biti slični tipovima interakcija ostale dece u predškolskoj i školskoj ustanovi. Ovo će omogućiti veći stepen integracije i dobrog funkcionisanja u novoj društvenoj sredini. Predškolska i školska ustanova predstavljaju važne društvene ustanove u kojima dete mora da savlada određene odnose a to su pre svega odnos sa vaspitačem ili učiteljem.Na vaspitača ili učitelja dete prenosi svoja pozitivna i negativna osećajna iskustva vezana za ličnosti roditelja. Dete obnavlja obrasce fuzionisanja i odvajanja koje je donelo iz porodičnog kruga i istovremeno želi da se približi ili udalji od ove važne odrasle figure. Oživljavanje i prenos ranijih osećajnih sadržaja, strahovanja, otpora i neprijateljstva vezanih za roditelje i obrazace ponašanja, može biti izvor sukoba sa ustanovom u celini. Uspostavljanje odnosa sa grupom dece predstavlja najvažniji „posao” za dete. Dečije grupe, struktura i organizacija nude detetu bogata nova osećajna i socijalna iskustva i nameću mu pritiske, regulacije, takmičenje, rivaliziranje i disciplinu. Promene nastale dolaskom u novu sredinu unose i nove promene u porodične odnose. Proces odvajanja iz porodične grupe ubrzan je i može izazvati više strahovanja kod roditelja. Hiperprotektivni stavovi roditelja sprečavaju proces individualizacije i socijalizacije u grupi drugova i posredno mogu ometati prilagođavanje deteta na školu u celini i njegov uspeh u savladavanju gradiva. Roditelji ubrzavanjem procesa odvajanja dovode do nastanka teškoća u prilagođavanju kod dece. Kod takve dece veze sa roditeljima su pune zavisnosti i nesigurnosti a strah od odvajanja i gubitka objekata je jači i ne dozvoljava uključivanje u grupu. Ona ispoljavaju teškoće u razmeni osećanja i saučestvovanju sa drugima, nesposobna su da prihvate takmičarski status u grupi i lako se povređuju ili su sklona konfliktima i asocijalnim ispadima. Jan Amos Komenski u svom delu Materinska škola istakao je značaj pripremedece za polazak u školu smatrajući neprihvatljivom praksu početka školovanja deteta bezizvršene odgovarajuće pripreme. On je govorio protiv ustaljene prakse da se deca plaše školomi da je potrebno da se ona zainteresuju i adekvatno motivišu za školukako bi tamo pošla sa pozitivnim emocijama. Od roditelja se očekuje da detetu ukažu na značajškolovanja za njegovu budućnost. Posebnu pažnju posvećuje ličnosti učitelja, odnosnopotrebi poštovanja učitelja kao osobe od koje će deca mnogo naučiti. Da bi priprema zaškolu bila adekvatna, predlaže da se razviju grafomotoričke sposobnosti i oštrina čulavida. Tema pripreme dece za polazak u školu koja je i u vreme Komenskog bila aktuelna, u sadašnjosti dobija još više na značaju, a u njenu realizaciju treba podjednako da se uključe roditelji, predškolske ustanove i osnovne škole. Uslov pripreme dece za polazak u školu nije sticanje neke normirane količineznanja, već to podrazumeva da socijalizacija deteta, kroz koju prolazi boraveći u vrtiću,protekne kako treba i u društvu sa vršnjacima i u kontaktu sa vaspitačima. Takvom socijalizacijom dete stiče poverenje u druge ljude, sigurnost u sebe, pravilnu socijalnupercepciju, iskustva, nova saznanja, veštine i navike, koje sa sobom donose lakšeuključivanje deteta u kolektiv. Bitno je da dete u vrtiću stekne osnovne higijenske navike,elementarne radne navike i navike kulturnog i socijalnog ponašanja, a to je osnova za njegovo brže i uspešnije prilagođavanje, snalaženje i opšti napredak u školi.Činjenica je da polazak u školu za dete predstavlja jednu od najznačajnijih prekretnica u njegovom životu ali takođe je i period pun nepoznanica za njega i njegove roditelje. Dete ulaskom u školu postaje deoorganizacione i struktuirane sredine, izlaže se sistemu vrednovanja i takmičenja, uzmogućnost doživljavanja neuspeha i kritike. U školi se dete prvi put susreće s obavezama,s osećajem odgovornosti i novom organizacijom života.
2. ŠTA JE ZRELOST A ŠTA SPREMNOST DETETA ZA POLAZAK U ŠKOLU
Definisanje zrelosti je vrlo složeno, ono predstavlja posedovanje takvog stepena razvijenosti različitih fizičkih i psihičkih funkcija koje će detetu omogućiti uspešno savladavanje propisanog nastavnog plana i programa. Zrelost će zavisiti od biološkog razvoja, ali i od toga koliko je okolina omogućila detetu da stekne potrebna iskustva i znanja kao i kolika mu je motivacija za učenje (Hitrec, G.,1991). Temelj dečije psihologije je poznavanje dečijeg razvoja a na njega pored naslednih (bioloških i genetskih) i spoljnih (učenje i vaspitanje) uticaja, utiče i razvoj neuroloških struktura (mozak i živci) pa je on dinamičan proces koji se dešava u socijalnom kontekstu i fleksibilan je. Postoje dva bitna kriterijuma prema kojima se procenjuje zrelost za polazak dece u školu. Prvi je starost detetai zasniva se na pretpostavci da su sva deca tog uzrasta u fizičkom i psihičkom razvoju dostigla takav nivo da mogu zadovoljiti zahteve škole. S obzirom na to da se deca razvijaju različitim tempom u fizičkom ali i psihičkom smislu kriterijumstarosne dobi za polazak u školu nije dovoljno pouzdan. Drugi kriterijum je psihofizička zrelost svakog pojedinog deteta koja osim razvijenih intelektualnih sposobnosti, a misli se na pamćenje, koncentraciju i shvatanje, traži i posedovanje određenih veština i znanja kao i određeni nivoemocionalne i socijalne zrelosti. Zbog toga pojam zrelosti najčešće delimo na telesnu odnosno fizičku zrelost, intelektualnu zrelost, emotivnu zrelost i socijalnu zrelost. Prema Zakonu o obrazovanju u našoj zemlji osnovno školovanje je obvezno za svu decu i roditelji su dužni da upišu svoju decu u osnovnu školu ukoliko ona imaju najmanje šest i po i najviše sedam i po godina, na početku školske godine. Upisna procedura obavlja se u skladu sa svim zakonima Republike Srbije koji obuhvataju ovaj proces. Pre upisa u prvi razred osnovne škole obvezno je utvrđivanje psihofizičkog stanja deteta.