Plastične mase

UVOD
Veštačke (sintetičke) materije koje imaju amorfnu makromolekularnu strukturu čine veliku grupu konstrukcionih materijala koji se jednom rečju nazivaju plastike. Polazne sirovine za proizvodnju plastika mogu biti mineralnog i organskog porekla. Mineralne sirovine su: nafta, ugalj i zemni gas, od kojih se najpre izrađuju osnovna hemijska jedinjenja za dalju preradu. Ova se jedinjenja različitim procesima prevode u poluproizvode koji mogu biti u obliku granula, tečnosti, smola, tableta i td. Dalji procesi prerade ovih poluproizvoda u finalne utiču ne samo na promenu oblika i strukture, već i na promenu hemijskih veza koje čine osnovu materije.
U zavisnosti od ponašanja pri zagrevanju plastične mase se dele na:

1.    Termoplastične, koje se nazivaju termoplasti (plastomeri)
2.    Termostabilne, koje se nazivaju i termoreaktivne.

Termoplastični polimeri pri zagrevanju omekšaju, tako da se mogu prerađivati i oblikovati, a nakon
hlađenja ponovo očvrsnu. Postupak zagrevanja i hlađenja može se ponoviti više puta. Međutim, ukoliko se prekorači određena temperatura, dolazi do nepoželjnih hemijskih reakcija, a time i znatne promene svojstava polimera. Termoplastični polimeri imaju malu toplotnu postojanost i malu tvrdoću, a neki od njih relativno malu otpornost na delovanje hemikalija, posebno kiselina. Najpoznatiji polimeri ove vrste su: polietilen, polivinilhlorid, polistiren, polipropilen. Termoplastični polimeri imaju linearnu strukturu makromolekule.
Termostabilni polmeri nakon zagrevanja i hlađenja nepovratno očvrsnu u polimer. Ova svojstva nastaju kao posledica hemijskih reakcija umrežavanja koje nastaje kod zagrevanja. Imaju veću čvrstoću,
tvrdoću i bolju toplotnu postojanost nego termoplastični polimeri, a otporni su prema hemikalijama.
Najpoznatiji termostabilni polimeri su: epoksidi, fenolformaldehidi, poliesteri. Termostabilni polimeri imaju umreženu strukturu makromolekula.

Plastike mogu biti napravljene kao listovi, figure i strukture nudeći znatnu fleksibilnost i elastičnost tog dizajna. Plastični materijali su hemijski rezistentni, jeftini,lagani, sa širokim opsegom fizičkih i optičkih osobina. Mnoge plastike imaju sposobnost termozavarivanja, lako se štampaju, mogu biti integrisani u proizvodne procese gde je pakovanje formirano, napunjeno i zatvoreno u istoj proizvodnoj liniji. Primena plastičnih materijala je najzastupljenija za izradu raznih vrsta ambalaža, mada je zastupljenost plastičnih materijala sve više uzela maha u izradi širokog spektra komponenti u skoro svim granama moderne industrije. Mogućnost ponovne prerade i reciklaže, još jedna je u nizu prednosti kojase pre svega ispoljava gledano sa ekonomskog ali i ekološkog aspekta.Glavni nedostatak plastičnih materijala je njihova promenljiva propustljivost zasvetlost, gasove i paru.

 
 SASTAV PLASTIČNIH MASA
Složenost sastava plastičnih masa je rezultat činjenice da one predstavljaju polimerne materijale. Polimerni materijali nastaju mešanjem osnovne komponente polimera i veoma različitih vrsta dodataka (specifičnih aditiva). Specifični aditivi se dodaju u malim količinama u odnosu na osnovni sastojak plastične mase i predstavljaju jedinjenja male molekulske mase. Kvalitativna svojstva plastičnih masa zavise od vrste i količine dodataka,izabranog postupka prerade.
Plastična masa predstavlja kompaund (vrstu složene smeše). Vrsta i količina dodataka u plastičnoj masi zavisi od vrste osnovnog sastojka-polimera,načina i uslova prerade, namene krajnjeg proizvoda. Prema nameni dodaci plastičnim masama dele se na sledeće grupe:

•    Punila
•    Plastifikatori-omekšivači
•    Stabilizatori
•    Antioksidanti
•    Boje i pigmenti
•    Antistatici
•    Aditivi za podmazivanje
•    Penušavci
•    Aditivi protiv starenja, itd.

Punila su sredstva koja se dodaju u cilju poboljšanja fizičko-hemijskih (aktivna punila) ili radi sniženja cene proizvoda (neativna punila). Punila mogu biti kaolin, kreda, talk, SiO3 , strugotine od drveta, papir, celuloza, čađ, itd.
Plastifikatori ili omekšivači povećavaju u plastičnim masama plastičnost pri oblikovanju i olakšavaju preradu. Plastifikatori su tečni ili čvrsti materijali, visoke tačke ključanja. Kao plastifikatori najčešće se koriste estri ftalne kiseline, fosforne kiseline i mineralna ulja poreklom iz nafte.
Stabilizatori mogu biti veoma različite supstance koje obezbeđuju stabilnost nastale plastične mase prema veoma širokom spektru različitih uticaja spoljašnje sredine. Koriste se u cilju sprečavanja ili znatnog usporavanja degradacije tokom prerade, ali u cilju povećanja otpornosti gotovih proizvoda na uslove eksploatacije.
Boje i pigmenti se koriste za bojenje plastičnih masa. Moraju biti stabilni tokom prerade.
Antistatici sprečavaju stvaranje statičkog elekticiteta na površini plastičnih masa.
Antioksidanti usporavaju reakcije oksidacije plastičnih masa u toku prerade. Najčešće se koriste fenoli, aromatični amini i njihovi derivati.