Društvene mreže za kreativno angažovanje kroz zajedničke aktivnosti

Države članice Evropske zajednice teže da obezbjede skladni razvoj smanjenjem
razlika koje postoje u stepenu razvijenosti određenih regiona i  zaostalosti manje privilegovanih regiona” (Preambula Rimskog ugovora, 1958.) Stvaranje jedinstvene valute bio je dug proces od istorijskog značaja. Prije manje od jednog vijeka, Evropu su karakterisali politički nemiri i ekonomsko rasulo. Motivi za početak integracije su brojni. Postojala je želja stvaranja demokratski uređene Evrope kao alternative odbačenoj nacionalističkoj vladavini. Takva Evropa je trebala da postane zajednica mira i mjesto koje pruža ekonomsku sigurnost svojim državljanima. Potpisivanjem Rimskog i Pariskog ugovora evropski lideri započeli su izgradnju ujedinjene Evrope. Od tada, Evropa je postigla mnogo. Sigurno, jedno od najznačajnijih dostignuća bilo je uspostavljanje zajedničkog tržista, sa slobodnim protokom robe, kapitala i ljudi. Nakon toga, ne manje važna, stvorena je Evropska monetarna unija sa 11 članica na početku, a već sada sa 16.

Generalno, zemlja ne postaje član evrozone odmah nakon pristupanja Evropskoj uniji. Umjesto toga, zemlja postaje članica koja podliježe pravilu privremenog odstupanja.  Ovakve zemlje imaju niz obaveza. One moraju da sprovode zajedničku politiku deviznog kursa (uključivanje u Mehanizam održavanja utvrđenih deviznih kurseva – ERM2), a da sopstvenu ekonomsku politiku posmatraju kao zajedničku brigu. Međutim, samo koordinisanje politika nije dovoljno. Da bi ušle u Evropsku monetarnu uniju, zemlje moraju da ispune niz kriterijuma pravne i ekonomske konvergencije. Kriterijumi pravne konvergencije obavezuju zemlje koje apliciraju za prijem u evrozonu da stvore odgovarajuće pravne osnove za učestvovanje u monetarnoj uniji, od kojih je najvažnija nezavisnost centralne banke. Za razliku od njih, kriterijumi ekonomske konvergencije obavezuju zemlje koje žele da uđu EMU da stvore ekonomske uslove koji omogućavaju održavanje stabilnosti cijena i obezbjeđuju usklađenost na nivou evrozone.

Da bi država postala članicom evropske monetarne unije i bila u mogućnosti uvesti evro kao službenu valutu, mora ispunjavati kriterijume konvergencije. Na čelu evropske monetarne unije je ESB (Europska središnja banka) koja održava stabilnost cijena na način da inflaciju održava niskom, stabilnoj i predvidljivom. Evrozona je monetarna unija, tj. područje gdje je uz monetarnu politiku službena valuta evro. Evro je službena valuta u 19 od 27 država članica. Upravo je evro opipljiv dokaz evropske integracije. Prelazak na evro je bio 2002. godine, no kao službena valuta nije prisutan u svim državama članicama EU. Evro je jedinstvena valuta za koju se opredjelila Evropska monetarna unija (EMU) koju, za sada, čini 12 članica Evropske unije (EU), i to: Njemačka, Francuska, Irska, Finska, Belgija, Holandija, Luksemburg, Španija, Portugalija, Austrija, Italija i Grčka. Evro zoni nisu pristupili Velika Britanija, Danska i Švedska. Kao nastavak integracionih procesa zemalja Zapadne Evrope imamo i Evropski monetarni sistem (EMS). Osnovan je 1978. godine u Briselu, a počeo je da funkcioniše 1979. godine. Osnovni cilj EMS-a je bio da obezbjedi monetarnu stabilnost i saradnju u okviru ovih zemalja, ali i da stabilizuje njihove intervalutarne odnose. EMS se zasniva na mehanizmu deviznih kurseva, a odstupanje koje je dozvoljeno od centralnih kurseva je 2,5%, osim za italijansku liru 6%. Centralne banke zemalja članica se obavezuju da intervenišu u slučaju prekoračenja ili pada deviznih kurseva iznad dozvoljenih odstupanja. Centralno mjesto u okviru EMS-a zauzimao je ECU (danas EVRO) koji služi za utvrđivanje međusobnih deviznih kurseva i granica u kojima devizni kursevi mogu fluktuirati. Ovaj rad analizira stvaranje Evropske monetarne unije, kriterijume konvergencije, način na koji su oni uvrđeni i kako se, odnosno, koliko ih zemlje poštuju nakon pristupanja evrozoni, ulogu Evropske centralne banke u kreiranju monetarne politike EU, kao i prednosti i nedostatke EMU.