Korupcija kao oblikorganizovanog kriminala

Organizovani kriminal je veoma stara pojava. Prisutan je gotovo u svim zemljama, ili se bar ne može sa sigurnošću reći da postoji država u kojoj ovaj vid kriminaliteta ne postoji.
Učinioci krivičnih dela su uvideli potrebu i prednost međusobne povezanosti i organizovanosti. Ovakav pristup izvršenju krivičnih dela omogućuje ne samo njihovo uspešno izvršenje, nego i otežava, a često i onemogućuje otkrivanje njihovih učinilaca i pronalaženja dokaza. Organizovani kriminal ima veliki uticaj na gotovo sve oblike društvenog i javnog života i prisutan je u svakom njegovom segmentu. Profesionalni kriminalci se često povezuju stvarajući grupe koje imaju uporište u policiji, pravosuđu i među političarima (Reckless, 1961:56).
Agencije za suzbijanje kriminala širom sveta saglasne su u konstataciji da je organizovani kriminal u porastu i da zajedno sa terorizmom predstavlja najveću pretnju međunarodnom miru.
Iako je za proučavanje bilo koje pojave važna pretpostavka i polazna osnova njeno definisanje, jedinstvena definicija organizovanog kriminala ne postoji, kao ni jedinstveno shvatanje u pogledu oblika u kojima se ispoljava. Razlog za to je možda što se u različitim delovima sveta manifestuje na različite načine, a možda i činjenica da se delovanje kriminalnih organizacija neprestano prilagođava uslovima u kojima se odvija.
Organizovani kriminal se ispoljava u različitim formama i u različitom obimu i intenzitetu u mnogim oblastima privredne, vanprivredne i druge društvene delatnosti. Delatnosti organizovanog kriminala se razlikuju od zemlje do zemlje, pri čemu razlike postoje naročito između SAD i Evrope. Sekretarijat UN, u pripremi dokumentacije za Peti kongres UN, po pitanju prevencije kriminala i tretmana prestupnika u Ženevi 1975. godine, identifikovao je 18 kategorija transnacionalnog kriminala i to: pranje novca, nelegalna trgovina narkoticima, korupcija i mito javnih zvaničnika, infiltracija u legalne poslove, izazivanje lažnog bankrota, prevare u vezi sa osiguranjem, kompjuterski kriminal, krađa intelektualne svojine, nelegalna trgovina oružjem, terorističke aktivnosti, otmica aviona, morska piraterija, otmice na zemlji, trgovina ljudima, trgovina ljudskim organima, krađa umetničkih dela i kulturnih dobara, ekološki kriminal i druga dela učinjena od grupa organizovanog kriminala (Ignjatović, 1998:70).
Organizovani kriminal, ima nekoliko osnovnih karakteristika koje su prisutne bez obzira na razlike između individualnih grupa i kultura iz kojih potiču. Na IX Kongresu UN u Kairu 1995. godine, navedene su sledeće karakteristike organizovanog kriminaliteta: 1) postojanje organizovane grupe za vršnje krivičnih dela; 2) hijerarsijski odnosi u grupi, što omogućava da vođa kontroliše; 3) nasilje, zastrašivanje i korupcija su sredstva za osvarenje profita ili kontrolisanje teritorija i prihoda; 4) infiltriranje u legalnu ekonomiju; 5) sposobnost za ekspanziju u bilo koju novu aktivnost izvan nacionalnih granica; 6) kooperacija sa drugim organizovanim transnacionalnim grupama (Jovašević et al. 2012:78).
Korupcija je, takođe, veoma stara društvena pojava, koja je uočena od početka pisane pravne istorije. Nastaje sa nastankom ljudskog društva, pa je ova pojava starija od organizovanog kriminaliteta. Nezakonita postupanja službenih lica, naročito korupcija, poznata su u rimskom i srednjovekovnom pravu. Sistematizacija i izdvajanje u posebnu grupu krivičnih dela počinje u krivičnom zakonodavstvu 19. veka, kada počinje i značajnija teorijska obrada ovih krivičnih dela.
Danas su ove dve pojave usko povezane i mnogi autori korupciju povezuju neposredno sa organizovanim kriminalom. Kada se uspostavi sprega korupcije, pranja novca i drugih oblika organizovanog kriminala, onda to predstavlja jedan od društveno najopasnijih vidova kriminala, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom planu. Može se reći da korupcija, kao oblik organizovanog kriminala, istovremeno predstavlja jednu od njegovih najvažnijih karakteristika, koja organizovanu kriminalnu grupu direktno povezuje sa organima vlasti. Budući da se u svojim aktivnostima uvek nalazi na drugoj strani zakona, organizovani kriminal teži legalizaciji nezakonitih poslova. Ova težnja se ogleda u stvaranju aktivne veze sa ljudima iz najvišeg vrha državnog aparata ili povezanosti sa najuticajnijim političkim partijama i strankama (Bošković, 2000:5).