Roditeljski sastanci kao oblik saradnje roditelja i predskolske ustanove

U V O D

Vaspitanje dece mora biti povezano sa zivotnom sredinom u kojoj se odvija. Ono mora biti otvoreno i spremno da prihvati uticaje sredine kao i spremno da ono samo na nju deluje. Danas , zahvaljujući različitim izvorima: socijalnim, psihološkim, pedagoškim, postoje više elemenatakoji oblikuju ideju otvorenog vaspitanja.

Uspostavljanje ravnopravnog odnosa izmađu odraslih i dece imperativ je otvorenog sistema vaspitanja u dečijem vrtiću gde se podrazumeva i aktivno učešće roditelja dece. Predškolska ustanova kao sistem otvorenog vaspitanja treba da predstavlja drušveni nivo na kojem će roditelji moći da realizuju roditeljsku funkciju. Kada se govori o otvorenosti predškolskih ustanova prema roditeljima, pod time se ne misli na klasičnu saradnju roditelja i ustanove, nego na to da “roditelj bude sastavni deo vaspitnog procesa”, a to se podstiče zajedničkim sticanjem znanja potrebnih za vaspitanjedece i, mnogo više, zajedničkim življenjem dece, roditelja i vaspitača.

Predškolska ustanova i porodica su činioci koji najduže deluju na dete, sa kojima dete provodi najveći deo dana i zato je komunikacija među njima neizbežna i neophodna. Ona ne treba da se svodi na običnu ljubaznost zbog usluge koju pruža predškolska ustanova, već treba da predstavlja stvaranje uslova za uključivanje roditelja u prganizovanpredškolski vaspitno-obrazovni proces. Na taj način se dopunjuje uloga roditelja kao vaspitača svog deteta.

Boravkom roditelja u predškolskoj ustanovi i njihovim obostranim vaspitno-obrazovnim delovanjem omogućava se upoznavanje roditelja sa društvenim ciljevima i stavovima za vaspitanje ličnosti na osnovu koga su oni u mogućnosti da izgrade pozitivan stav za vaspitni tretman i da ga usaglase sa stavom organizovanog predškolskog vaspitanj i obrazovanja. Otvarajući se prema porodici predškolska ustanova zadovoljava sve potrebe roditelja koji se odnose na upoznavanje uloge porodične atmosfere u razvoju ličnosti, a pogotovu njenog emocionalnogaspekta, kao vazne komponente za celokupno formiranje ličnosti.

Uzajamno delovanje predskolske ustanove i porodice trba da predstavlja partnerski odnos u vaspitanju deteta. Medjutim, da bi postojao partneski odnos, neophodno je dobro i duboko poznavanje “partnera”. NJihovim upoznavanjem omogućava se pravilan i dobar izbor ciljeva, metoda, oblika, i sredstava za rad sa decom i usaglašavanje njihovog delovanja.

Naravno, da bi se ostvario bulo koji oblik saradnje između porodica i predškolske ustanove potrebno je da postoji interesovanje roditelja, a vaspitač treba da stvori povoljne uslove, isplanira i bude inicijator u ovom odnosu.