Rolsova teorija o proizvoljnim činiocima nejednakosti

 Rolsova teorija o proizvoljnim činiocima nejednakosti
U celokupnoj strukturi Rolsove argumentacije za njegova dva principa pravde, kao i (konsekventno) protiv sistema prirodne slobode dominira sledeći argument: ” Najočiglednija nepravda sistema prirodne slobode je u tome što dozvoljava distribuciju resursa koja je sa moralnog stanovišta proizvoljna “. Primeri koje Rols navodi za ovakvu proizvoljnost jesu odrastanje u imućnoj porodici, bolje obrazovanje, ili čak bolje radne navike stečene životom u podsticajnijem okruženju.
Suština i za mnoge, intuitivna privlačnost ovog argumenta leži u tome što on izgleda da sugeriše opravdanost državne intervencije u cilju redistribucije dohotka u skladu sa nekim nesumnjivim i intuitivno prihvatljivim moralnim kriterijumima. Stoga bi se moglo reći da ovo klasično mesto iz Rolsove Teorije pravde funkcioniše kao neka vrsta rationale za državu blagostanja, koja se u sklopu ove koncepcije društva i čoveka pojavljuje kao moralni korektiv sistema prirodne slobode. To mesto, i njegova posvemašnja recepcija kao legitimnog argumenta za preraspodele, objašnjavaju nam na osnovu čega su recimo velikodušna socijalna davanja, sve vrste isplata nezaposlenima, javne škole ili bolnice, moralno opravdani oblici upražnjavanja vladinih moći. Ove ustanove koriguju sistem prirodne slobode u onom domenu u kome on vrši distribuciju dohodaka i »društvenih pogodnosti«   proizvoljno, odnosno na način koji nije ni u kakvoj logičkoj vezi sa nekim sveobuhvatnom moralnim načelom zasluga ili vrednosti. Pojedinci, po Rolsu, ne bi smeli da uživaju   blagodeti moralno proizvoljnih okolnosti svojih života (poput odrastanja u imućnijoj porodici ili većeg talenta), niti pak da trpe štetu od postojanja nekih takvih okolnosti.
Bilo je više reakcija od strane Rolsovih kritičara na ovakvo moralno opravdanje države blagostanja. Ukazujem, recimo, na Nozikovo (i takođe Nervsonovo) upozorenje da povezivanje dozvoljenih beneficija za pojedince sa njihovim pretpostavljenim zaslugama vodi potpunom nacionalizovanju pojedinca, koji prestaje da raspolaže celinom svojih intelektualnih, moralnih i materijalnih poseda. Umesto njega samog, vlasnik svakog čoveka postaje država, koja mora da moralno autorizuje i procenjuje korespodenciju nečijih zasluga sa ishodima njegovog delovanja. Krajna konsekvenca ovog stanovišta po Nervsonu bi bilo osporavanje legitimnosti i samog postojanja čoveka, pošto je biti čovek jedna, sa moralnog stanovišta potpuno proizvoljna stvar, kao što je proizvoljno i problematično postojanje svakog pojedinca (na osnovu kog moralno ne-proizvoljnog prava od toliko miliona mogućnosti (protraćenih spermatozoida) se rodila baš osoba A, recimo svako od nas, a ne neka druga osoba   B !) Postojanje čoveka je, dakle, proizvod potpuno neplaniranih i nekontrolabilnih okolnosti koje se po rolsovskoj intuiciji ne mogu smatrati pravednim.
Svemu ovome treba dodati standardnu Nozikovu kritiku redistribucije kao pljačke i porobljavanja pojedinca, poreza na dohodak kao prinudnog rada, ili distributivne pravde kao receptivne doktrine koja ljude tretira kao kućne ljubimce, a ne svesne i racionalne odrasle jedinke. Sve ovo je postalo, barem u jednom smislu, neka vrsta teorijske klasike i moralnog osporavanja Rolsove teorijske odbrane države blagostanja.