Moral u našem društvu

Морал је скуп неписаних правила и обичаја који утврђују међуљудске односе и просуђују шта је добро, а шта зло. Дефинише се као облик друштвене свести, систем обичаја, навика, норми. Морал је релативан, јер није исти у свим друштвеним групама и историјским периодима. Централне вредности морала су: добро, исправно и праведно.
Све друштвене заједнице поседују одређене моралне норме. Морал се углавном одређује као облик друштвене праксе, деловања човековог односа према свету,другим људима и према себи самом. Тиме се изражава став да су једино они поступци морални који издрже вредносну процену. Она долази од друштвене средине и јавности,сто представља објективну страну морала, а уколико изразе вредносно одобравање самог човека који такав поступак врши, то онда даје субјективну страну морала.
Нужан услов да би једна радња била морална је да она треба да се изврши у складу са осећањем савести и дузности а не због личне користи или себичног интереса.Нека радња постаје морална тек онда када је човек обавља зато сто тако треба а не зато сто мора. Урадити, извршити један морални чин, представља добро, па се и оцењује као добро, ваљано. С оне стране добра је зло. Добро и зло су основни вредносни појмови морала, етике као што су рецимо у уметности то лепо и ружно.

Порекло и појам морала

Под “моралом” ја подразумевам систем оцена вредности које додирују животне услове једнога бића.
Морална норма настала је веома давно, још у првобитној заједници. Током своје еволуције човек је, најпре, живео у малим групама. Боравећи и живећи у групи, првобитни човек је неминовно себи постављао два питања: какав треба да будем ја, да би други људи и ја били срећни и какви треба да су други, да бих ја био срећан и да би моја срећа уопште била могућа? На основу таквих размишљања формирана су правила људског понашања, настала је филозофска дисциплина-етика, која изучава смисао и суштину људског битисања, смисао кодификације норми понашања да би људи, пре свега били срећни.
Морал је објективна друштвена појава коју конституише, прво, скуп правила (норми, мерила) која регулишу понашање чланова једне друштвене заједнице; друго, скуп стварних навика понашања. Значајно је истаћи да те норме, начела или правила понашања увек подразумевају регулисање међуљудских односа, дакле односа људи између себе као и односа јединке према друштву.
Морал се манифестује у вредносном процењивању људских поступака и хтења као позитивно или негативно вредних. Морални суд или оцена односи се на неки поступак, расуђивање, држање, понашање или карактер неког човека или нас самих. Објекат моралне оцене је увек само човек.
По Фројду, норме које друштво дефинише, посебно оне којима се одређена понашања забрањују, личност само делимично усваја, па тако не могу ни постати део унутрашње структуре личности. Фројд тврди, имајући у виду нагонску, импулсивну страну људске природе, да је потпуна хармонизација моралне свести, као облика друштвене цензуре, и свести појединца готово недостижна.
Можемо да тврдимо, уважавајући значајна мишљења у овој области, да је порекло морала људско, да се може наћи у људском друштву, у самом човеку. Јер, живећи у друштву, живећи са другим људима, стваране су разне врсте норми које су регулисале односе тог заједничког живљења. Човек као слободно, (само)свесно, стваралачко и одговорно биће, ствара морал као творевину која служи очувању његовог људског идентитета.
Под појмом “морал” најчешће се подразумева систем норми или правила људског понашања.