Hobsova politicka i eticka misao

Uvod

Etika predstavlja teoriju, tj. Skup teorija o moralu ali ne kao činjenicu nego kao idealu koji predpostavlja praksu. Pojam etike potiče od grčke reci ethos (zavičaj) što prevedeno na latinski znači moral. Tvorci termina ethosa su Heleni a moralia Latini.
Predmet etike nije moral kao činjenica, nego moral kao ideal koji se temelji na pretpostavci “treba da” ili “trebaju”. Moral kao ideal ima univerzalno značenje i nadilazi promenu vremena I prostora.Za moral se vezuju razne empirijske znanosti. Međutim, ono što one nude bitno se razlikuje od uvida do kojih dolazi etika.
Temeljna razlika je u tome što etika razmatra moral kao ideal tj.kakav treba da bude, dok nauke kao što su socijologija morala, psihologija morala i dr opisuju moral kakav on jeste, i to bazirano na temeljima njima raspoloživih činjenica. Pored toga razlika je u tome što etika nema potrebu za metodom jer ona razume i tumači moral, dok ga druge nauke istražuju i opisuju. Iz ovoga možemo uvideti da etici nisnu potrebni instrumenti odnosno sredstva za razumevanje i objasnjeje. Nauka opisuje i istražuje moral kao činjenicu, i one se odnose na određeni prostor i vreme, što znači da za razliku od etike ne poznaje dimenziju budućnosti već samo sadašnjosti.

1.    O Hobsu

Hobs je živeo u 17.veku. On je empiristički filozof kao Lok, Berkli i Hjum. Za razliku od njih bio je poklonik matematičke metode ne samo u čistoj, nego i u primenjenoj matematici. Njegov pogled na svet više je bio inspirisan Galilejem, nego Bekonom. Radovi Galileja i Keplera su na njega izvršili veliki uticaj. Sistematsko mesto Hobzove političke teorije je nejasno i zagonetno, tako da je vrlo teško odrediti gde Hobz stvarno spade.
U istoriji političkih teorija novijeg doba zauzima jedno od najuglednijih i najistaknutijih mesta, ne samo zbog pozitivističkih rešenja njegovog učenja, već i zbog podsticaja koje njegovo učenje još uvek daje. Izdvaja se snagom i dubinom svojih teorijskih nastojanja, ali i oštrinom i originalnošću svojih paradoksalnih rešenja, ne samo u poređenju sa svojim srednjovekovnim prethodnicima u političkim raspravljanjima, već čak i u poređenju sa Makijavelijem i Bodenom.’’Hobs je prvi moderni politički mislilac koji je odvažno pokušao da političku teoriju postavi na široki plan jednog celovitog filozofskog sistema i koji je nastojao da osnovne principe ovog sistema načini dovoljno opštim i obuhvatnim da bi na osnovu njih mogao objasniti sve pojave u prirodi, uključujući i ljudsko ponašanje u njegovom individualnom i društvenom aspektu.
Hobs je jasan i logičan, a njegova politička teorija je dosledno racionalno izgrađena, bez nejasnih i problematičnih.Živeo je, razvijao se i delovao u stoleću koje spada u najznačajnije stoleće engleske istorije.Bio je najvećim delom neposredni posmatrač svih dubokih previranja u Engleskoj onog doba.Iako je uvek bio ispunjen samo težnjom za mirom i stabilnošću, upravo pod uticajem političkih događaja čiji je bio savremenik pomerao svoja težišta književno-filozofske delatnosti ka sociološkom i političkom području.
Načinio je pokušaj da politiku teorijski objasni, ali je odbijao da je praktično vodi. I pre nego što je izašao Levijatan, Hobs je duže vreme zastupao rojalistička politička mišljenja.
U knjizi De cive (O građaninu), napisanoj 1641.godine,a izdatoj 1647. godine izložio je istu teoriju kao i Levijatanu. 1651. godine objavljuje “Levijatan” , ali se knjiga nikom ne dopada.’’Njegov racionalizam uvredio je većinu emigranata, a njegovi žestoki napadi na katoličku crkvu uvredili su francuskuKnjiga ima četrdeset i sedam glava i četiri dela. Deo I, ’’O čoveku’’, deo II, ’’O nastanku države’’, deo III, ’’O hrišćanskoj zajednici’’i deo IV, ’’O kraljevstvu mraka’’’’Prva dva dela Levijatana kao da se bave’’ ljudskom politikom’’, dok su preostala dva posvećena ’’božijoj politici’’ Težište svih Hobsovih političkih raspravljanja čine dva osnovna problema svake političke vlasti.
U novovekovnoj filozofiji etike, naroćito kod emipiričara, sve više filozofa nastoji da odredi koji su to elemeti društvenog života u realnim uslovima koji čine državu, i zbog čega nam je država neophodna. Da bi razumo te elemente, Hobs rastarvlja društvo kao celinu na njegove proste elemetne, a zatim koristeći se tim prostim elementima pokazuje kako bi se to isto društvo mogo rekonstruisati. Ovaj metod Hobs je naučio od Galileja, i smatra da ga je primenio u proučavanju fizićke prirode. Hobsovo učenje o flozofskoj politici je imalo uticaja na razvoj savremene filozofije. Po Hobsovom mišljenju, čovekovo prirodno stanje nije ni državno ni društveno, več je čovek po prirodi slobodan pojedninac (gradjanin) koji živi u državi, ali država nije prirodna zajednica, nego veštačka tvorevina koja ima svoj simsao i opravdanje jedino ako zadovoljava egzistencijalne potrebe pojedinca. Država je dobara u koliko je njeno unutrašnje uređenje rezultat društvenog ugovora između članova zajednice kao takve.