Novi religijski pokreti

1. Uvod
Teško je danas pisati knjige o religiji – ističe svetski poznati sociolog religije Jakov Jukić – pogotovo ako se želi misliti savremenost. Tako je sociologija religije pre tridesetak godina ostala prosto zatečena jednom činjenicom koju tada niko nije mogao s obzirom na podatke koji su ukazivali na to da značaj religije u društvu opada predvideti: desila se religija u atmosferi sveopšte svetovnosti.
Nije to, međutim, prvi (a ni poslednji put) da se sociologija spotakla o vlastitu nesavršenost . Iz čitave te situacije izveden je ipak jedan nesporan zaključak, ujedno i upozorenje s kojim valja započeti svaku priču o savremenim društvenim procesima, odnosima i stanjima: zaključci sociologije (religije) brzo zastarevaju. ” Čim ona uspije izreći neku sigurniju tvrdnju, odmah je preteknu nove činjenice. Vrijeme je dakle počelo brže protjecati nego što ga naše ljudske sposobnosti mogu hvatati. Ta suluda i mahnita trka s vremenom u stvari je jedina draž, ali i istodobno nepreskočivi nedostatak svake sociologije religije.”
Iako su novi religijski pokreti na religijskom globusu prisutni sada već više od pola veka, pažnja koju izazivaju, ne samo u užim krugovima stručne već i šire javnosti, ne jenjava.

2. Sekularizacija
Sekularizacija je proces zbog kojeg religija gubi svoj uticaj u različitim sferama društvenog života. Još jednostavnije rečeno: ”Sekularizacija je proces opadanja značaja religije” . Iako nije nova pojava, a pogotovo ne pojava karakteristična samo za naše vreme na šta skreće pažnju naš najpoznatiji sociolog religije, Đuro Šušnjić sekularizacija se uglavnom razmatra u kontekstu modernog doba.
Kao početak procesa sekularizacije u hrišćansom svetu označava se Francuska revolucija koja se zbila 1789. godine. Od tada pa na dalje, značaj religije u modernim društvima opada. Klasici sociologije Karl Marks, Emil Dirkem, Maks Veber verovali su da je reč o neminovnom procesu. Kako se društva budu modernizovala, tako će i religija imati sve marginalniju ulogu u njima. Sekularizacija je, dakle, komponenta modernizacije.
I zaista, situacija u industrijskim zemljama polovinom XX veka potvrđivala je ovu tezu. Istraživači su registrovali smanjenje verskih aktivnosti (na primer, smanjio se broj vernika koji idu u crkvu). Društveni uticaj, bogatstvo i ugled verskih organizacija bili su u opadanju. Religioznost u svakodnevnom životu je takođe jenjavala (na primer, većina vernika ne veruje u postojanje zagrobnog života, iako veruje u boga).
3. Novi religijski pokreti
Novi religijski pokreti počeli su da niču i bujaju u zapadnim društvima nakon Drugog svetskog rata, a posebno kasnih 60-tih i ranih 70-tih godina prošlog veka. Ni mesto ni vreme pojave novih religijskih pokreta nije puka slučajnost.
Razvijeni deo sveta u to vreme potresala je kriza modernosti. Jedan pokazatelj njenih razmera i dubine bila je i pojava kontrakulturnog pokreta 60-tih čiji je nosilac bila omladina. Bile su to godine protesta i godine nastanka niza pokreta: za građanska prava, za reformu univerziteta, za emancipaciju žena, protiv rata, rasne diskriminacije, za prava homoseksualaca…
Kontrakulturni pokret je u osnovi bio nejedinstven tako da su se u njemu izdiferencirale dve glavne struje. Prva je bila više politički orijentisana i delovala je pod imenom Nova levica (New Left), dok je druga, nastala nešto kasnije, bila struja hipika. I dok su levičari, zadojeni idejama Herberta Markuzea, svoj glas dizali protiv kapitalizma i imperijalizma, ”deca cveća” nisu toliko bila usmerena na političke probleme koliko na kritiku načina života srednje klase – klase iz koje su i sami poticali. Svakoj vrednosti društva kom su pripadali, hipici su suprotstavljali jednu svoju. Umesto rada – nerad. Reda – nered. Braka – slobodna ljubav. Materijalizma – duhovnost. Umesto Zapada – Istok.
Uperen protiv svega onog što je oličenje Zapadne civilizacije materijalizma, utilitarizma, konzumerizma, racionalnosti, individualizma, birokratske bezličnosti, odsustva zajedništva…kontrakulturni pokret je istovremeno tragao za alternativama. U domenu religije, alternativa tradicionalnoj crkvi to jest crkvama bili su upravo novi religijski pokreti.
Kontrakulturni talas je u međuvremenu nestao, ugasio se, ali novi religijski pokreti nisu. Postoje razne teorije koje pokušavaju da objasne njihovu još uvek izraženu popularnost.
Prema jednoj od tih teorija, uzrok uspona novih religijskih pokreta nalazi se u karakteristikama tradicionalne crkve koja je postala lišena duhovnih sadržaja, isuviše ritualistička. Novi religijski pokreti manje su depersonalizovani.
Brajan Vilson, poznati sociolog religije, smatra da popularnost novih religijskih pokreta može da se objasni činjenicom da živimo u vreme brzih promena koje unose neizvesnost i nestabilnost u naše živote. Ljudi, međutim, traže sigurnost, i nalaze je u novim religijskim pokretima. Konačno, neki naučnici smatraju da glavni razlog privlačnosti novih religijskih pokreta jeste u tome što oni pružaju osećaj pripadanja. Time se može objasniti i veliko učešće mladih među sledbenicima novih religijskih pokreta. Reč je o starosnoj skupini u kojoj je najviše izražen osećaj izolovanosti, otuđenosti od glavnih društvenih tokova. Takođe, reč je o uzrastu u kom se traga za vlastitim identitetom. Neki mladi ljudi ga pronalaze posredstvom novih religijskih pokreta.