Sofisti

Mesto sofista u istoriji obrazovanja
U Sofoklovo doba padaju prvi počeci onog za potomstvo neprocenjivo značajnog duhovnog razvoja, o kojem smo već ponešto rekli u uvodnim poglavljima – počeci „paideie“, takozvanog obrazovanja u užem smislu. Reč paideia koja je u 4. veku i kasnije, tokom helenizma i rimskog carstva, sve više širila svoj smisao i pojmovno polje, tek se u to vreme počela vezivati za najvišu ljudsku arete i od „podizanja dece“ – jednostranog značenja koje joj je dao još Eshil, kod koga je prvi put i nalazimo – postala pojam idealnog telesnog i duhovnog uobličenja kalokagatije, koja sada po prvi put svesno podrazumeva i istinsko obrazovanje duha. U doba Isokrata i Platona ovo sveobuhvatno novo značenje ideje obrazovanja već je sasvim jasno utvrđeno.
Arete je, naravno, od početka stajala u tesnoj vezi s pitanjem vaspitanja. No, kako se ideal čovekove arete preobražavao s istorijskim menjanjem društva u celini, morao se vremenom promeniti i put koji vodi k njemu, kao što se, uopšte uzev, i samo mišljenje moralo izričito usmeriti ka pitanju kojim putem vaspitanja u tom cilju treba poći. Ovo pitanje, bez kojeg je nastanak izvanredne grčke ideje čovekovog obrazovanja jednostavno nezamisliv, moglo je tako jasno biti postavljeno tek zahvaljujući celokupnom istorijskom razvoju koji smo pratili počev od najstarijeg aristokratskog shvatanja arete do političkog ideala čoveka kao pripadnika pravne države. Oblik utemeljenja i prenošenja arete morao je za plemstvo biti drukčiji nego za Hesiodovog seljaka ili građanina polisa, ukoliko je za ove nešto slično uopšte i postojalo; jer, ako ostavimo po strani Spartu, u kojoj se od Tirtejevog vremena razvilo svojevrsno vaspitanje građana, agoge, koje u Grčkoj nije imalo pandana, država nigde drugde nije podsticala ništa što bi nalikovalo starom aristokratskom vaspitanju o kojem govore Odiseja ili Teognid i Pindar, ili što bi takvo vaspitanje moglo zameniti, a lična inicijativa javila se tek postepeno.
Nasuprot aristokratskom, za novo društvo države-grada velika teškoća ležala je u tome što novi ideali čoveka i građanina, za koje se verovalo da su nadmoćni u odnosu na aristokratska shvatanja, nisu spontano doneli nikakvo vaspitanje koje bi vodilo njihovom ostvarenju. Profesionalno obrazovanje koje je otac prenosio na sina ako bi ga ovaj nasleđivao u zanatu ili poslovima, nije moglo zameniti celovito telesno i duhovno obrazovanje aristokratske kalos kagathos,, koje je počivalo na integralnom shvatanju čoveka. Ali, potreba za novim vaspitanjem koje bi čoveka načinilo idealnim građaninom polisa morala se javiti još rano. Kao i u mnogo čemu drugom, nova država je i u tome bila prinuđena da se ugleda na svoje prethodnike. Aristokratsko vaspitanje podrazumevalo je da se arete prenosi nasleđivanjem plemenite krvi. Nova arete se, u izvesnom smislu, zasnivala na sličnom principu. U atinskoj državi ona je, primera radi, trebalo da svakog slobodnog građanina atinskog porekla načini svesnim članom državne zajednice i da ga osposobi da služi dobrobiti celine. Tako je na mesto stare aristokratske rodovske države stupilo pripadništvo plemenu, taj tek unekoliko prošireni pojam krvnog srodstva, Osnov drukčiji od ovoga nije bio moguć. Koliko god da je značaj pojedinca u to vreme porastao, ipak se nije moglo zamisliti da se njegovo vaspitanje zasnuje na bilo čemu drugom do na zajednici plemena i države. Nastanak grčke paideie pravi je primer onog najvišeg aksioma svekolikog čovekovog obrazovanja. Njen cilj je bio da se prevaziđe staro aristokratsko načelo privilegovanog vaspitanja, prema kojem je arete bila dostupna samo onima u čijoj je plemenitoj krvi već ležala. Taj zadatak nije mogao teško pasti onom dosledno racionalnom mišljenju koje je u to vreme sve šire prihvatano. Izgledalo je da ovom cilju vodi samo jedan put – svesno oblikovanje duha, u čiju je neograničenu snagu verovalo novo doba. Pindarovo nadmeno ruganje ,učenima’ njemu nije mnogo smetalo. Politička arete nije mogla i nije smela zavisiti od posedovanja plemenite krvi, izuzev ako bi se dopustilo da se sve nezadrživije uključivanje masa u život države pokaže kao zabluda. Ako je moderni polis preuzimajući gimnastiku usvojio telesnu arete plemstva, ništa ga nije sprečavalo da i na polju duha svesnim vaspitanjem proizvede nesumnjiva svojstva rukovođenja, koja je plemstvo sticalo nasleđem