Svetska ekonomska kriza

UVOD
Govoreći o krizi koja se danas desila, može se reći da je u pitanju sveukupna kriza savremene civilizacije Zapada koja se prelila na sve delove sveta. To pogotovo važi u slučaju SAD-a, gdje je tzv. „Finansijska kriza” počela i gde je kulminirala u ekonomsku krizu koja se prelila u druge delove sveta pogotovo u one zemlje koje su imale isti ili sličan vrednosni sistem, kao što je slučaj sa Velikom Britanijom. Ekonomisti često ističu da je nukleus svetske ekonomske krize – kriza tzv. Hipotekarnih kredita. Međutim, oni prećutkuju ili ne znaju da su zaposleni u bankama koji su davali te kredite, kao i zaposleni u raznim revizorskim i rejting kućama često obmanjivali potencijalne korisnike tih kredita, ubeđivali ih da oni mogu njih otplaćivati, iako su znali da to neće biti moguće. Dakle, zbog nemorala zaposlenih u bankama i rejting kućama, došlo je do tzv. Hipotekarne krize.Do nje je došlo i zbog sve veće nepravde u raspodeli prihoda ostvarenim dinamičnim privrednim aktivnostima koja se ispoljava u simboličnom ili nikakvom rastu dohotka ogromnog procenta zaposlenih i istovremeno, enormnim rastom prihoda menadžera i vlasnika kapitala. U poslednjih dvadesetak godina, tj. pre i posle prihvatanja tzv „Reganomike“ u SAD-u i tzv. „Tačerizma“ u Velikoj Britaniji, ekonomska nauka je u tim zemljama svesrdno propagirala ekstremni neoliberalni kapitalizam, koji je, kako ističu ekonomisti, imao vrlo ozbiljnu sistemsku grešku koja je morala dovesti do kolapsa tog tipa kapitalizma. Vrlo je verovatno da bi do kolapsa već došlo da nisu „upumpani” ogromni iznosi sredstava kako u sferu uslužnog, tako i u sferu proizvodnog sektora. Na žalost, ekonomska nauka u tim, ali i drugim zemljama imala je ogroman doprinos u enormnom propagiranju tog modela čije su osnovne karakteristike deregulacija privrednoh tokova, isključenje države u sferi privrede, potpuna dominacija tržišta (tzv. „tržišni fundamentalizam“), maksimalna liberalizacija spoljnje trgovine (bolje reći uvoza), maksimalna liberalizacija stranih direktnih investicija, sveobuhvatna privatizacija i sl.
Umesto kapitalizma u kome je dominirala Kejnzova makroekonomska politika, na scenu je stupila politika koju su propagirali tzv. „momci iz Čikaga“ na čijem je čelu bio čuveni nobelovac Fridman. Njihovo učenje su prihvatili Ronald Regan i Margaret Tačer, a dosledno su ih u tome sledili Klinton i Bler, a do skora je to primjenjivao i Gordon Braun. I jedna od najutecajnijih nemačkih filozofa Jirgen Habarmas s pravom ističe da je „društveno-darvinistički potencijal slobodnog tržišta i to se sada odražava ne samo na politiku prema društvu nego i na spoljnu politiku“. On ističe da su svi oni „izgleda poverovali jedino da neoliberalizam predstavlja vrhunac svetske mudrosti i da se eto, došlo dovečne istine“

2.

U 1990.godini usvojen je, od strane MMF-a, Svetske banke i Ministarstva za finansije SAD-a, tzv. Vašingtonski sporazum koji propisuje 10 stavova koje bi zemlje Latinske Amerike trebalo da primenjuju pri vođenju ekonomske politike ako pretenduju na dobijanje novih kredita. Nakon što je taj program praktično nametnut zamljama Latinske Amerike, ovih „deset božjih zapovesti“ su nametnute i zemljama u tranziciji i polovini postojećih zemalja. U njemu je bilo i dobrih preporuka, ali su dominirali privatizacija, liberalizacija spoljne trgovine i stranih direktnih investicija i deregulacija privrednih tokova. I kao što je rekao navedeni filozof Habermas „centralna poruka tzv. Vašingtonskog koncenzusa glasi: „trickl dawn“, tj. Pustite da bogati postanu još bogatiji, a neke mrvice će onda već da stignu do siromašnih“.
1. OSVRT NA UZROKE SVETSKE EKONOMSKE KRIZE
Sa povećanjem broja zemalja koji su milom ili „sugestijom MMF-a, Svetske banke i SAD-a“ prihvatili pravila Vašingtonskog koncenzusa, odnosno neoliberalizam, pregovori o stvaranju trećeg stuba „svetskog trojstva“ – Svetske trgovinske organizacija dobijali su sve veće šanse za uspjeh i početkom 1995. stupila je u život ova organizacija koja svim članicama, ali i zemljama kandidatima za članstvo, nameće liberalizaciju spoljnje trgovine i stranih direktnih investicija. Broj članica se vrlo dinamično povećavao – sa 104 na 154 do kraja 2008.godine. Sve važnije zemlje u razvoju, sem Kine i Indije, su milom ili po „sugestiji“ MMF-a, Svetske banke i SAD-a prihvatile su koncept vođenja ekonomske politike koji preporučuje Vašingtonski koncenzus, odnosno model, svim zemljama u tranziciji, sem Slovenije, bio je nametnut koncept reformi i neoliberalizma,pravila vođenja ekonomske politike koji predlaže Vašingtonski konsenzus, odnosno model neoliberalnog kapitalizma. To, naravno važi i za Srbiju koja je početkom 2001. godine prihvatila model reformi i ekonomske politike koje su nametali MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija (iako ona nije bila još uvek članica ove Organizacije). Pored liberalizma spoljne trgovine, koja se znatno više koristila u razvijenijim nego nerazvijenim zemljama, forsirana je i liberalizacija stranih direktnih investicija koja je najviše koristila sve moćnijim i sve brojnijim transnacionalnim kompanijama, pre svega iz razvijenih zemalja. U devedesetim godinama prošlog veka došlo je do liberalizacije protoka tzv.” špekulativnog kapitala”.

Zahvaljujući činjenici da je dolar ostao jedina rezervna valuta kao i ogromnom prilivu stranog kapitala po bruto osnovama, SAD su dvije decenije trošile znatno više nego što je iznosio njihov bruto domaći proizvod, što se ispoljava kroz ogroman deficit tekućeg računa platnog bilansa. Trošenje budućeg dohotka postala je praksa na svim nivoima u toj zemlji – od pojedinca, porodice, kompanije i države u celini