Timski rad

Uvod

Menadžeri mogu imati različite metode u rešavanju problema, što je i logično, jer se svaki cilj može ostvariti na više načina. To će zavisiti od brojnih i relevantnih faktora: vrste delatnosti, složenosti poslovanja, disperzije poslovnog sistema, stručnosti, iskustva i starosnog doba, menadžera itd. U najvećem broju svetskih korporacija Zapada primenjen je tejloristički metod rada. U modernom menadžmentu tejlorističko-fajolistički pristup je sve manje prisutan u praksi, zbog čega su se pojavili brojni i po pravilu “mekši” metodi u menadžment procesu. O timskom radu je napisano dosta knjiga, članaka, a obavljena su i određena istraživanja. On je u menadžment literaturi prikazan kao najveća poslovna prilika i najveći izazov biznisa.
Danas se u poslovnom svetu sve veći broj problema može uspešno rešavati samo timskim radom. Bez obzira koju formu organizacione strukture organizacija ima, nagomilavanje različitih problema, nastojanje da se udovolji zahtevima tržišta i stalne promene zahteva okruženja, nameću potrebu za brzom, kompetentnom reakcijom organizacije, na bazi interdisciplinarnih znanja, a to se može obezbediti samo timskim radom. Timovi su posebne (specijalne) organizacijske grupe formirane sa određenim ciljem i zadatkom. Pod grupom u organizaciji inače se podrazumeva skup ljudi koji su uzajamno povezani zajedničkim ciljem i interesima i među kojima postoji zajednička interakcija. Osnovne odlike grupe, pored zajedničkog cilja, interesa i interakcije su: postojanje vođe, sledbenika, pravila ponašanja i razlika u statusu i ulogama članova. Timski rad zasnovan na, po potrebi formiranim timovima, je svrsishodno, fleksibilno reagovanje organizacije koje se ne može obezbediti “redovnim funkcionisanjem” formalne organizacije, ma koliko ona bila elastična.
U organizaciji se javlja veliki broj problema čije rešavanje zahteva interdisciplinarna znanja, usklađeno angažovanje više organizacijskih funkcija, ili ekspertsko angažovanje stručnjaka različitih profila ( recimo uvođenje novog poslovnog podsistema, unapređenje kvaliteta i drugo). Praksa je odavno nametnula stav i shvatanje da je za uspešno rukovođenje potreban tim. Prava je veština izgraditi tim koji komplementarnim ulogama pokriva celinu posla (funkcije) i omogućava uspeh u realizaciji ciljeva jedne organizacije.
Savremi uslovi poslovnja preduzeća u kojim dominiraju izazovi i dinamičke promene okruženja kao i zahtevi za visokim radnim i drugim učincima sve više opredeljuju preduzeća da češće i masovnije uvode timove kao fleksibilnije organizacione oblike u proces svog rada i poslovanja. Iskustvo i praksa timskog rada doprinose smanjivanju hijerarhijskih odnosa u preduzeću, afirmisanju uloge i znanja pojedinca. Prisustvo sinergije u timskom radu znači da objedinjeni resursi u okviru tima daju veće i kvalitetnije performanse rezultata u odnosu na pojedinačne radove i učinke. Za dobro shvatanje strukture neophodna je analiza uloga i međuljudskih odnosa ili sistema rangiranja članova grupe.Za postojanje i formiranje tima prvenstveno su bitni ciljevi zbog kojih je grupa i nastala.Svaki tim ima svoje karakteristike složenost tima, intenzitet interpersonalnih odnosa, uticaj tima na celokupnu organizaciju, formalnost članova tima, trajanje tima, indentitet. Osnovni elementtima su: svrha i ciljevi, veština i sposobnost članova, pristup i zajednički radni jezik, odgovornosti.