Trovanje olovom

1.    UVOD

Iako je veoma koristan metal, olovo predstavlja veliku opasnost po čoveka,ali i životnu sredinu. Olovo se smatra za jednog od glavnih zagađivača životne sredine gde dospeva prilikom sagorevanja goriva sa dodatkom olova, zatim iz topionica, livnica, industrije boja, akumulatora, keramike stakla i grafičke industrije.

Svrha ovog seminarskog rada je upoznavanje olova, njegovih jedinjenja, gde se primenjuje, ali prvenstveno kako zagađuje životnu sredinu i utiče na čoveka, kao i mere zaštite.

U prirodi se olovo najčešće javlja u vidu sulfida, PbS, kao ruda galenit. Sirovo olovo je poluproizvod koji se koristi za dobijanje čistog metala olova. Sirovo olovo sadrži: bakar, antimon, arsen, bizmut, cink, sumpor, kalaj, srebro i zlato. Prečišćavanjem sirovog olova (najčešće elektrolitičkim putem) dobija se čisto olovo plavičastobele boje, samo na svežem preseku je metalnog sjaja, ali brzo potamni od stvorenog sloja oksida i baznog olovo(II)- karbonata, koji ga štite od dalje oksidacije.

To je mek metal, velike gustine i niske temperature topljenja. Olovo se u destilovanoj vodi ne rastvara, dok se rastvara u kiselinama sa oksidacionim dejstvom npr. azotna kiselina. Pri dejstvu razblažene sumporne kiseline stvara se zaštitni sloj olovo-sulfata te rastvaranje prestaje. Alkalije ne deluju na olovo. Na vazduhu se fino sprašeno olovo tzv. piroforno olovo pali samo od sebe. Olovo(II)-oksid se koristi za glaziranje keramičkih proizvoda, za izradu minijuma, kao žuta boja u slikarstvu. Olovo se koristi za izradu limova; njime se oblažu električni kablovi i prevlači posuđe. Olovo se koristi i u vojnoj industriji, industriji boja, za izradu olovnih akumulatora, za zaštitu od rendgenskog i radioaktivnog zračenja. Olovo i njegove soli su otrovni. Za akutno trovanje potrebne su velike doze. Otrovno delovanje olova temelji se na njegovom selektivnom i praktički ireverzibilnom zadržavanju u nervnim ćelijama gde utiče na bilans energije, na prenos nervnog impulsa i na kretanje jona natrijuma, kalijuma i kalcijuma. Takođe utiče na funkcionisanje jetre.

2.    OPŠTE OSOBINE OLOVA

U elementarnom stanju sivkast, na svežim prorezima modrikasto-beo, sjajan, mekan i mehanički slab metal relativne gustine 11,33 – 11,36. Kovljiv je, lako se izvalja u vrlo tanke folije i ispresuje (ekstradira) u obliku cevi; tačka topljenja mu je niska, 327,5°C; iz rastopljenog olova hlape i daleko ispod vrelišta (1750°C) znatne količine otrovnih olovnih para. Olovo se brzo otapa samo u nitratnoj i octenoj kiselini (koje daju topljive soli), fosfatna, hloridna i sulfatna kiselina stvaraju na površini olova tanak netopljiv sloj, koji ga štiti od daljnjeg nagrizanja. Olovo je otporno i prema hloru, fluoridnoj kiselini, vodovodnoj vodi, vlažnom vazduhu, sumpor-dioksidu, sumporovodoniku i legurama sulfata; neke organske kiseline, alkalne baza, cement i destilisana ili mekana voda polako ga nagrizaju.
U Zemljinoj kori element olovo je ređe nego nikl ili volfram, ali se metalno olovo upotrebljavalo već 4000 P.N. jer se na pojedinim mestima nalazi nagomilano u rudama iz kojih ga je lako dobiti. Vrlo često se pojavljuje u rudama zajedno s cinkom. Najvažnija je ruda olovni, galenit, PbS. Radi dobijanja olova ruda se prži da pređe u oksid koji se onda redukuje ugljenom. Sirovo se olovo rafinira oksidativnim kaljenjem ili kaljenjem sa natrijum-hidroksidom uz dodatak šalitre. Iza gvožđe i cinka, olovo je najjeftiniji tehnički metal. Od njega se prave akumulatori, plaštovi i kablovi, električni osigurači, zaštitni oklopi protiv rendgenskih zraka, hemijski uređaji, crpke, uređaji otporni protiv sumporne kiseline, alauna, korozivnih plinova i sl. Često se gvozdeni aparati zavarivanjem olovnog sloja samo iznutra zaštite (homogeno poolovljene). Od olova se prave ili se njime postavljaju takođe posude za skladištenje i prenos korozivnih hemikalija i plinova. Olovne folije i tube služe za ambalažu, olovne cevi za vodovodne instalacije.
Od olova se liju i kipovi. Sačma se pravi od olova kojem je dodano 0,2-1%, arsena, tiskarska slova od legura olova s antimonom; olovna legura za ležajeve železničkih vagona sadržava nešto kalcijuma, natrijuma i litijuma.