Učenje i umor

U  V  O  D
Pedagoška psihologija je psihološka disciplina u okviru koje se proučava psihološka osnova obrazovanja i vaspitanja. To dakle znači da je pedagoška psihologija grana psihologije koja se bavi proučavanjem psiholoških aspekata obrazovanja i  vaspitanja. Kao takva,  pedagoška psihologija izučava ljudsko ponašanje i učenje u različitim uslovima vaspitno-obrazovne sredine. Cilj pedagoške psihologije je proučavanje i unapređenje procesa koji stoje u osnovi učenja i ponašanja na određenim uzrastima.
Kao samostalna naučna disciplina,  pedagoška psihologija, pojavila se početkom
dvadesetog veka a njenim osnivačem se smatra, američki psiholog Edvard Li Torndajk, koji je 1903. godine objavio delo „Pedagoška psihologija“ (Educational psychology).
Učenje kao proces sticanja znanja, navika i sposobnosti, bilo je oduvek važno pitanje kojim su se bavili mnogi naučnici kako bi došli do što pouzdanijih saznanja o procesu učenja, kako se na njega može uticati, a sve to u cilju pronalaženja lakših i racionalnijih puteva ka novim znanjima, osobinama i navikama.
Učenje je proces u kome se stiču iskustva i usvajaju znanja. Usmeravano je obrazovanjem i u direktnoj zavisnosti je od napora koji u njega uloži ljudska jedinka. Međutim, učenje kao proces ne odnosi se uvek i samo na sticanje znanja, već naprotiv učenjem se stiču i razne motorne veštine, formiramo osećanja i različite osobine ličnosti.
Umor je prolazno, psihofizičko stanje slabijeg funkcionisanja organizma, koje je posledica dužeg i napornog rada. Na spoljašnjem, objektivnom planu, umor se manifestuje kao opadanje kvaliteta i kvantiteta radne delatnosti, pojavljivanje nekoordinisanih pokreta pri radu i sl. Na unutrašnjem, subjektivnom planu izražava se osjećanje neraspoloženja, zamora, bola, iscrpljenosti, razdražljivosti, a manifestuje se kao bezvoljnost i nedostatak interesovanja za rad.
Veze između učenja i umora su značajne, u pogledu smanjenja količine i kvaliteta znanja, veština i navika, koje čovek može primiti i steći, sa povećanjem intenziteta umora.

 
I.    UČENJE

1.1.    Pojam učenja

Učenje predstavlja relativno trajne promene ponašanja stečene iskustvom. Zato  pod učenjem podrazumijevamo proces kojim se stiču iskustva i usvajaju znanja, koji je usmeravan obrazovanjem, ali zavisi i od napora koji u njega ulaže ljudsko  biće.
Učenje je vrlo složen proces koji obuhvata psihičku u telesnu stranu čovekovog života. Počinje u prenatalnom periodu i veoma je značajno za život svakog pojedinca. To je složen psihički proces koji se ogleda u sticanju znanja, veština i navika kao i  formiranju ličnosti.
Uz pomoć  učenja čovek otkriva i potvrduje ličnu  ljudsku suštinu koja mu je zadata, a ne data nasledjem. Oslonac za učenje predstavlja radoznalost, tj. želja za saznanjem koje se može pojaviti i onda kada su sve ostale potrebe zadovoljene,  i manifestuje  se kroz želju da se sve oproba, shvati, upozna i nauči.
Učenje treba razlikovati od nekih drugih promena ponašanja koje nisu plod iskustva. Takve promene mogu nastati i zbog nekih bioloških faktora. Među biološkim faktorima treba razlikovati one koji dovode do kratkotrajnih prome¬na u ponašanju, kao što biva kod umora, bolesti, alkoholizma i si., i onih koji traj¬no mijenjaju ponašanje, kao stoje zrenje i starenje. Fiziološkim zrenjem čovek menja odnos prema okolini i sebi, rastu njegove mogućnosti i menjaju se interesovanja. Starenjem opadaju mnoge funkcije i smanjuju se sposobnosti, samim tim i interes i ponašanje pojedinca. Osnovna karakteristika promena ove vrste je da su one plod razvitka organizma a ne iskustva. Zato su za čoveka su posebno značajne promene ponašanja nastale delovanjem okoline. To su promene koje nastaju iskustvom. Iskustvo može biti socijalno, odražava promene ponašanja svih pripadnika jedne socijalne grupe, i indivi¬dualno iskustvo, koje je karakteristika svakog pojedinca.
Dakle, pojam učenja je veoma složen i kao takav on se u psihologiji vremenom menjao. Učenje se danas šire shvata, nego što su ga shvatali introspektivni psiholozi krajem prošlog i početkom ovog veka. Iz tog razloga je i definisanje učenja u okviru psihologije, prošlo kroz sledeće glavne stadijume , počevši od toga da je: 1) Učenje je svesna, namerna, cilju usmerena aktivnost, čiji je cilj sticanje znanja i veština i koja je vezana za namerno ponavljanje; 2) Učenje je promena u aktivnosti individue koja je rezultat ranijeg iskustva; 3) Učenje je relativno trajna i progresivna promena ponašanja individue koja je rezultat prethodne aktivnosti (iskustva, vežbanja, prakse); 4) Učenje je trajna ili relativno trajna promena ponašanja individue koja je rezultat njene prethodne aktivnosti; 5) Učenje je trajna ili relativno trajna i relativno specifična promena individue koja se pod određenim uslovima može manifestovati u njenom doživljavanju ili aktivnosti i koja je rezultat prethodnog doživljavanja ili aktivnosti; 6) Učenje je trajna ili relativno trajna i relativno specifična promena individue koja se  pod određenim uslovima može manifestovati u njenom doživljavanju ili ponašanju i koja je rezultat prethodnog doživljavanja ili ponašanja.
Prema mišljenju većine psihologa koji se bave ovom oblašću, pomenute definicije su poređane prema ostvarenom kvalitetu. Poslednja navedena definicija se smatra najboljom i trenutno najprihvatljivijom definicijom učenja u psihologiji