Upravljanje rizikom

UVOD

POJAM I DEFINICIJA RIZIKA

Etimologija pojma rizika može se pratiti kroz istoriju. Termin ’’rizik’’ se po prvi put pojavljuje u Homerovom epu Odiseja, označavajući plovidbu po nepoznatim vodama, odnosno kao teškoća u izbegavanju opasnosti na moru. Opšte pojmovno određenje termina rizik (riscus – latinski ili risc – engleski) varira kako sa istorijskog, tako i sa aspekta ljudske delatnosti. Pojam rizika u vreme religioznog odnosa čovečanstva prema prirodi i društvenim događajima nije ni postojao. U tadašnjoj zapadnoj i centralnoj Evropi najpribližniji pojmu rizika bili su ’’dobra i loša sreća’’. Napuštanjem dogmatskog i razvojem naučnog i kritičnog stava čovečanstva prema prirodi, uzročno-posledičnim vezama i odnosima u njoj, pojam ’’dobre i loše sreće“ je odbačen.

Pojam rizika zaokuplja pažnju ljudi još iz doba renesanse, kada je zahvaljujući monahu Luki Pacoli postavljen temelj teoriji verovatnoće koja ujedno predstavlja samu srž matematičkog koncepta rizika. Kasnije, vremenom matematičari su transformisali teoriju verovatnoće iz ’’kockarske igračke’’ u moćan instrument za organizacije, interpretaciju i upotrebu informacija. Pojam rizika fascinira i usmerava pažnju mnogih naučnika do savremenog doba kada je usvojen kao standard, od izraza koji je označavao otisnuti se u neobeležena mora i u neizvesnost do stava u kojem rizik predstavlja poznatu, merljivu i predvidivu kategoriju.

Lajbnic je 1703. godine u pismu švajcarskom matematričaru Bernuliju napisao da je: ’’priroda uspostavila šematsku strukturu koja potiče od uzroka i posledice, ali samo za veći deo’’ izazavši na izvestan način time Bernulija da postavi matematičku osnovu zakona velikih brojeva i metode statističkih uzoraka. Bez kvalifikacije ’’ali samo za veći deo’’, možda bismo živeli u ubeđenju da je sve predvidivo, a u svetu u kome je svaki događaj identičan prethodnom promene bi bile nemoguće. Savremena teorija i definicija rizika ne odstupa značajnije od zaključaka do kojih je došao Bernuli. On je istako da je korišćenje teorije verovatnoće ograničeno isključivo na igru slučaja. Koliko je ljudska priroda za rizikom velika, toliko je jednaka i potreba za kontrolom i merenjem rizika.

Kao odgovor na kritiku svoje ’’Generalne teorije’’ Kejns je 1937. godine sumirao svoje poglede na sledeći način: ’’Pod nesigurnim i neizvesnim saznanjem ja ne mislim da jednostavno odvojim ono što je sigurno poznato od onoga što je samo verovatno, odnosno moguće. Igra ruleta u navedenom smislu je predmet neizvesnosti. Ja ovaj termin koristim u smislu u kojem je ishod evropskog rata neizvestan ili je cena bakra neizvesna ili je kamatna stopa u narednih 20 godina neizvesna ili je odsustvo novog pronalaska neizvesno. Po pitanju navedenih događaja ne postoji naučna baza za formiranje kalkulativne verovatnoće. Mi jednostavno ne znamo’’. Zastrašujuća ideja se nalazi iza mišljenja da mi jednostavno ne znamo. Ovo stanje je bolje nego da nas zastrašuju. Kejnsove reči donose veliku novost – nismo zatvorenici neizbežne budućnosti. Neizvesnoist nas čini slobodnim.

Na izvestan način Kejns je svakako u savremenu ekonomsku teoriju i praksu uneo nov stav prema riziku. Rizik je neizbežan u svakom segmentu ljudske delatnosti, kao i neizvesnost koja je nerazdvojiva od rizika i predstavlja u izvesnom smislu apsolutnu vrednost. Međutim na izloženost riziku, moguće je uticati i kontrolisati je, to je promenljiva koja utiče na nivo i stepen rizika.

U drugoj polovini XX veka došlo je do ekspanzije bihejviorizma koji je dotako sve društvene nauke. Sproveden je veliki broj studija i analiza ljudskog ponašanja, stavova i odlučivanja u različitim situacijama. Skonost ka preuzimanju rizika varira počev od geografskog položaja, kulture, ekonomskog stanja i položaja, pa sve do individualnih karakteristika svakog ljudskog bića. Racionalan odnos prema riziku je dominantan u većini slučajeva, ali ono što se ne može izostaviti kao bitna ljudska karakteristika je emotivnost. U valorizovanju rizika dominiraju dve komponente: ’’ulog’’ i ’’dobitak’’, odnosno strah od gubitka i želja za dobitkom. Zavisno od situacije, kao i od visine uloga ili dobitka, odluka će biti donešena na osnovu snažnije emocije. Činjenica je da postoji averzija prema riziku i dominanta je u ljudskoj prirodi, takođe je i činjenica da je ljudska priroda u tom smislu nesavršena zbog svoje emocionalne strukture ličnosti.

U najširem pojmovnom određenju, rizik je definisan kao mogućnost trpljenja štete ili gubitaka, odnosno: ’’faktor, stvar, element koji uključuje neizvesnost i opasnost’’. Međutim, pojam rizika ne samo da se menja, već i varira u zavisnosti od segmenta ljudskog života i delatnosti, te se kao takav različito definiše i vrednuje. Prema ISO 31000:2009 rizik je definisan kao uticaj neizvesnosti na ciljeve. Ova definicija uključuje i pozitivan i negativan uticaj na ostvarenje ciljeva. Ne postoji pozitivan ili negativan rizik, već samo rizik. Sa druge strane, sa vremenskog aspeka imamo i definiciju u kojoj rizik predstavlja ’’probleme u budućnosti koji se mogu izbeći ili ublažiti za razliku od sadašnjih, na koje se mora odmah odgovoriti’’. U informacionim naukama faktor rizika se odnosi na verovatnoću neizvesnih budućih događaja i definisan je kao ’’moguća frekvencija i moguća magnituda budućeg gubitka’’.

Savremena teorija u najširem i najgeneralizovanijem definisanju rizika, nalazi da pojam rizika sadrži uvek dva osnovna elementa: izloženost i neizvesnost. Takođe, smatra se da je moguće izvesti generičku definiciju rizika kao: ’’izloženost ka proporciji od kojih je jedna neizvesna’’. I ova definicija mogla bi imati opšti karakter, jer uključuje mogućnost gubitka kao i dobitka, s tim što proporcionalno određenje može biti bliže, jer proporcija može biti bezboroj, ali barem jedna mora biti neizvesna za postojanje rizika.

Kapacitet za upravljanje rizikom, odnosno ’’apetitom’’ za preuzimanjem rizika i donošenjem odluka o budućnosti, predstavljaju ključne elemente energije koja pokreće celokupnu ljudsku delatnost.