Odlomak

1. Teorijski pristup problemu

1.1. HUMANISTIČKO POLAZIŠTE U PROCESU VASPITANJA I OBRAZOVANJA

Humanost (Lat. Humanus – čovečan) je ono što čoveka čini čovekom. Humanizam označava svaki stav koji čoveka uvažava kao najvišu vrednost i svrhu opstanka.
Naglašava se čovekovo dostojanstvo, optimizam i vrednost, a uzor je u atičko-grčko-rimskoj kulturi. Osnova humanističke pedagogije je to što u prvi plan stavlja dete kao celovitu ličnost. Prema tome, u tom pravcu pedagozi polaze od ideje”o unutrašnjim snagama kod deteta na koje se treba osloniti prilikom delovanja na njegov razvoj, kao i na sredinu koja ne treba da sprečava već da podstiče ispoljavanje tih snaga” (Kamenov;1999:52)
Škola i učenje u njoj treba maksimalno približiti rešavanju problema (jer se tada maksimalno razvijaju misaone sposobnosti učenika) znanja se stiču u prirodnim, životnim situacijama, a metode sticanja znanja da odgovaraju metodologiji naučnog istraživanja-dakle da učenici budu “ mali istraživači. ”Po humanistima, odrasli ne smeju sebi dati pravo da oblikuju dete prema sebi. Dete je sveto biće i treba ga pustiti da se razvija prema sopstvenoj unutrašnjoj formuli. Dakle, ne vaspitavati, pustiti dete da se samo razvija i samo mu sklanjati prepreke-loše uticaje s puta.
Učenici znanja treba da stiču vlastitom intelektualnom aktivnošću, da u saznajnom procesu u prvom planu mora biti mišljenje, a ne pamćenje. Do naučnih istina o stvarnosti treba da dođu vlastitim intelektualnim naporom, a ne usvajanjem i pamćenjem gotovih rezultata tuđe saznajne aktivnosti. Učenik mora biti subjekat, a ne objekat obrazovnog procesa, mora uz nastavnikovu pomoć sticati i sređivati odgovarajuća iskustva, rasuđivati i verifikovati svoje pojmove, sudove i zaključke.
Osnivač humanističke psihologije je Abraham Maslov u prvoj polovini XX veka. Odgovorio je na mnoga pitanja između ostalog i na pitanje kako postati zdrava, kreativna i aktivna ličnost. Smatrao je da puni razvoj pojedinca možemo očekivati samo ako čoveka proučavamo kao celovito biće. Svaki čovek teži da razvije i ispolji svoje prirodne potencijale. Okolina je ta koja često greši i sputava čoveka u svojoj težnji da se samoaktualizuje. Da bi se razvoj ostvario potrebno je poći od potreba svakog pojedinca.
Poznato je da je ovaj humanistički teoretičar napravio hijerarhiju sledećih ljudskih potreba: fizioloških, potreba za sigurnošću, ljubavlju i pripadanjem, samopoštovanjem i samoaktualizacijom tj. za postajanjem onoga što neko potencijalno može da postane.
Samoaktualizovane osobe imaju niz pozitivnih osobina u odnosu na one koje to nisu: pozitivno samoprihvatanje, prihvatanje drugih ljudi, razvijenost i zrelost emocija… Ono što je Maslov zamerao obrazovnom sistemu je to što opterećuje učenike bespotrebnim memorisanjem činjenica. Nastavnik je taj koji bi trebao da pomogne učenicima da razviju radne navike da uče iz zadovoljstva, jednom rečju da im bude savetnik i pomagač.
Jedan od teoretičara humanista-Rodžers govori da je suština čoveka unutar njega samog, on je izvorište svog delovanja i ima slobodan izbor u svakoj situaciji. Poštuju se dečja prava i slobode, integritet njihove ličnosti, potreba i interesa. Detetu je omogućeno da o vlastitom ponašanju razmišlja i sudi. Pravo svakog čoveka je da se vaspitava i obrazuje prema njegovim ličnim motivima, mogućnostima i potrebama.
Koje će se predispozicije kod čoveka razviti zavisi od bronih faktora: od njega samog, od faktora sredine i od vrednosti koje u datoj sredini budu postojale. Životni cilj po Rodžersu je biti onakav kakav zaista jesi. Svi mi težimo da otkrijemo ko smo i kakve smo osobe. U tome svemu je bitno da postanemo svesni svojih osećanja. Ta težnja da se „otkrijemo“ prisutna je u svakoj osobi, i potrebni su jedino odgovarajući uslovi, da bi se ona oslobodila.
Karl Rodžers jedan je od istaknutih predstavnika humanističkog pokreta jer nastoji da učenik u obrazovnom procesu ima položaj autonomnog aktera, orjentisanog na samoaktuelizaciju, formiranje svesti o sebi. Smatra da nastavi kao procesu prenošenja znanja pridaje preterano visoka vrednost, jer cilj obrazovanja treba da bude učenje učenja. Učenje je proces koji ima presudnu ulogu u razvoju ličnosti učenika. Uloga nastavnika je stalna podrška u tome da učenicima omogući ispoljavanje interesovanja, angažovanje razvojnih mogućnosti, postizanje slobode.
Rodžersovo mišljenje je takvo da ukoliko je poučavanje i učenje u osnovi shvaćeno kao interpersonalni odnos nastavnik-učenik vodi razvoju ličnosti i može doprineti olakšavanju učenja. Kao kvalitete dobrog odnosa nastavnik-učenik naveo je:

1. biti realan
2. ceniti učenike kao ljude
3. imati sposobnost empatije

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Pedagogija

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese