Vršnjačka medijacija kao oblik prevencije nasilja u osnovnim i srednjim školama

Vršnjačka medijacija kao oblik prevencije nasilja u osnovnim i srednjim školama
UVOD

„Rezultat medijacije nije ograničen
isključivo na rešenje sukoba, nego i na
učenje novih sposobnosti komunikacije
te suočavanja sa sukobom na nov,
preventivan način.”
Roberta Di Rosa

Da bismo uspešno mogli definisati pojam medijacije, neophodno je reći da se ona ne bi mogla odvijati ukoliko ne postoji komunikacija, koja se definiše kao proces razmene poruka (verbalnih ili neverbalnih), između najmanje dve osobe, koji se odvija sa određenim ciljem i namerom. Svaka razmena se odvija u okviru neke situacije – konteksta komunikacije. Kontekst komunikacije je sama situacija u kojoj se komunikacija odvija. Određuju ga brojni i različiti faktori kao što su: broj učesnika, vreme odigravanja, karakteristike prostora, uzrast, pol, uloge učesnika, prethodno iskustvo, predmet razmene, iskustvo učesnika, itd (Trikić, Koruga, 2003).
Komunikativna sposobnost se definiše kao sposobnost prilagođavanja raznovrsnim situacijama komunikacije. Da bi komunikacija bila uspešna neophodno je da postoji prilagođavanje svih učesnika u njoj, zato što se u komunikaciji dešava proces razmene, uzajamnog delovanja i formiranja odnosa među učesnicima tako da svaki učesnik dobija svoje mesto i značaj. Adekvatno prilagođavanje je moguće samo u situacijama aktivne razmene, pa zato kažemo da učimo da komuniciramo u okviru same komunikacije. To znači da se na osnovu razmene koja se događa između sagovornika, kako afektivnih (osećanja, uverenja, vrednosti, stavovi), tako i kognitivnih sadržaja (misli, znanja, umeća, veštine), menjaju:

•     jezik i jezička sredstva (leksička i sintaksička prilagođavanja),
•     sadržaj onoga što se govori (količina informacija, relacije) i
•      način na koji se govori (fraze, intonacija i sl.).

Najvažniji činilac u procesu komunikacije je decentracija – sposobnost da se stavimo u poziciju druge osobe.
Decentriranje nam pomaže:

•     da razumemo druge i
•     da bolje razumemo sami sebe.

Samo onaj ko razume sebe može da razume i drugoga, a ko razume drugoga može da teži valjanoj i sadržajnoj razmeni koja poboljšava kvalitet življenja u svakoj zajednici.
Kada se govori o kontekstu škole, nema važnijeg cilja za učesnike u komunikaciji od uzajamnog razumevanja i razmene koja ih povezuje. To je jedno od retkih polja na kome padaju barijere uzrasta, pozicije, zvanja. To je polje na kome su svi ravnopravni i jednaki, jer, bez obzira na to ko su učesnici u komunikaciji, deca, odrasli, roditelji, nastavnici, direktori…, oni su samo sagovornici (Trikić, Koruga, 2003).
Ravnopravan i partnerski odnos između učesnika u komunikaciji je onaj koji najviše doprinosi kvalitetu razmene i njemu težimo, a ogleda se u međusobnom poštovanju i prihvatanju.

Proces komunikacije je dvosmeran i sastoji se od:

•      izražavanja sebe,
•      slušanja drugih.

Načini na koje to radimo određuju da li će doći do povezivanja sa sobom i drugima ili do prekida komunikacije i gubljenja kontakta (Trikić, Koruga, 2003).