Značaj logistike za poslovanje saobraćajnog preduzeća

Uvod

Naučna uopštavanja svih praktičnih napora na ubrzanju cirkulacije poslovnih sredstava, sa jedne, i razvoj vojne logistike, sa druge strane, doveli su do nastanka nove ekonomske discipline, nazvane poslovnom logistikom ili logistikom preduzeća. Logistika je veština i nauka upravljanja, inžinjeringa i tehničkih aktivnosti u vezi sa zahtevima, projektovanjem i resursima snabdevanja i održavanja u podršci ciljeva, planova i operacija. Reč logistika ima dva značenja. Sa jedne strane se ovim terminom označava naučna disciplina, a sa druge strane, ovim terminom se označava specifična funkcija u okviru organizacionih sistema, čiji se smisao sastoji u podršci unapređenju efikasnosti samog sistema. Logistička funkcija obuhvata upravljanje skupom sredstava koja se koriste za transport i transformaciju proizvoda tamo gde je i onda kada je to potrebno sa minimumom ukupnih troškova. Primena logistike u različitim oblicima ljudskih aktivnosti uslovila je njeno diferenciranje, pa se pored vojne i tehničke, razvila i poslovna logistika.

Snabdevanje radnih mesta predstavlja dopremu sirovina, poluproizvoda, alata i svega što je potrebno za normalan rad. Pošto doprema znači promenu mesta svega onoga što je predmet dopreme, a svaka promena mesta zahteva odgovarajuće vreme, to se snabdevanjem prevazilazi prostorna i vremenska dimenzija poslovanja. Pravi značaj vremena shvaćen je tek pojavom i razvojem logistike. Vreme se smatra petim činiocem proizvodnje i ono svakom preduzetniku stoji na raspolaganju besplatno. Njegovo korišćenje stvara direktno ili indirektno marljive ekonomske efekte. Efikasno korišćenje vremena predstavlja zadatak funkcije logistike, i ova funkcija ima izuzetan značaj za povećanje uspešnosti poslovanja preduzeća. Osnovni zadaci logistike jesu skraćenje vremena i smanjenje troškova u procesu ostvarivanja ciljeva preduzeća.
Postupak organizovanja funkcije poslovne logistike bitno zavisi od toga da li se radi o velikom ili malom preduzeću.

U savremenim ekonomskim teorijama saobraćaj se najčešće smatra samostalnom oblašću materijalne proizvodnje i značajnom privrednom delatnošću. Njegova samostalnost se ogleda u tome što se za organizaciju i izvršenje procesa transporta angažuje posebna radna snaga i transportna sredstva. Saobraćajna delatnost čini jedan od značajnih faktora društvene delatnosti koja istovremeno predstavlja samostalnu privrednu oblast, ali i značajan preduslov za razvoj drugih privrednih oblasti.

Uslov za opstanak bilo kog sistema jeste postojanje veza među njegovim elementima. Ako je reč o organizacionim sistemima, tada sadržinu ovih veza čine tokovi materijala, energije i informacija. Funkcionisanje privrede zasnovano je na cirkulaciji sirovina, poluproizvoda, gotovih proizvoda, energije, novca i informacija. Ova cirkulacija se odvija kako među elementima privrednog sistema tako i u okviru jednog preduzeća, među njegovim elementima. Materijalne tokove i cirkulaciju radne snage u privredi omogućava transport. Prema tome, pod transportom podrazumevamo svako prenošenje materije ili ljudi sa jednog na drugo mesto pomoću nekog tehničkog, tj. transportnog sredstva. Transport se može definisati kao kretanje dobara sa ciljem da se ona, sa nekom određenom svrhom stave na raspolaganje na nekom drugom mestu. Transport se sastoji od objekta koji se prenosi, tehničkog sredstva pomoću kojeg se prenos obavlja i procesa prenosa, odnosno prevoza. Pošto su troškovi transporta direktno proporcijalni sa vremenom, treba to vreme što više skratiti. To skraćenje transportnog vremena, može se postići organizacijom i mehanizacijom.

Uspešnost ostvarivanja zadataka unutrašnjeg transporta, prvenstveno zadatka koji se odnosi na dostavu materijal u neoštećenom stanju, u pravo vreme, na pravo mesto i uz najniže troškove u velikoj meri zavisi od izbora tehničkih sredstava pomoću kojioh se transport odvija. Izbor tehničkih sredstava pomoću kojih se odvija proces unutrašnjeg transporta treba da se zasniva na principu unifikacije i principu kompatibilnosti. Pošto troškovi transporta imaju vrlo visoko učešće u ukupnim troškovima poslvanja, racionalizacija, odnosno minimiranje ovih troškova predstavlja jedan od najznačajnijih izvora za poveaćanje dobiti. Da bi se troškovi transporta sveli na najmanju moguću meru, razvijeno je u okviru operacionih istraživanja više metoda pomoću kojih se ovi troškovi minimiraju bilo na rerlacijama sladište sirovina- proizvodni pogoni, ili na relacijama skladišta gotove robe- prodavnice.

Od početka tridesetih godina ovog veka razvijene zemlje Zapada traže put za efikasnije prevazilaženje prostornih i vremenskih razlika između sektora primarne i sekundarne proizvodnje, sa jedne, i proizvodnje ipotrošnje sa druge strane. Ovaj put je vodio preko intefracije klasičnih, isprkidanih transportnih sistema, do kombinovanog transporta. Kombinovani transport predstavlja rezultat svrsishodne integracije prednosti klasičnih transportnih sistema. Može se definisati kao proces u kome se transfer materijalanih dobara između razičitih transportnih sistema obavlja sa minimumom operacija pretovara. U razvijenim zemljama Zapada su manje ili više razvijena tri oblika kombinovanog transporta i to kontejnerski transport, kontejlerski transport, roudrejlerski transport.

Na današnjem stepenu razvijenosti saobraćajne tehnike potrebe za prevozom mogu se razdvojiti korišćenjem usluga većeg broja vidova transporta. Na transportnom tržištu prisutna je stalna konkurencija određenih vidova transporta. Troškovi organizacije saobraćaja i transporta su stavke koje su stalno prisutne u ukupnim troškovima izrade i kupoprodaje robe. Zbog toga se naročito vodi računa da se izabere najpovoljniji način prevoza i manipulisanja robom, a isto tako da se saobraćajni transportni troškovi svedu na minimum. Da bi se sve to ostvarilo moraju se primeniti određeni principi.