UVOD
Upravljanje otpadom u okviru zaštite životne sredine podrazumeva nastanak,
prikupljanje, skladištenje, transport, tretman, reciklažu, korišćenje i odlaganje
sekundarnih sirovina, štetnih i opasnih materija. Upravljanje otpadom zavisi od više
faktora, a pre svega od njegovih osobina i na osnovu toga može se predvideti rešenje
minimiziranja, sakupljanja, reciklaže, transporta i odlaganja. U srednjem veku, hrana
sa otpadom bacana je na
ulice, pa su glodari i insekti prenosili mnoge zarazne bolesti i
opasne
epidemije (od kuge je u IV veku umrla blizu polovina stanovnika Evrope). I danas, zbog
neadekvatnog tretmana otpada može se pojaviti veći broj zaraznih bolesti. Po jednom stanovniku,
u većim svetskim gradovima, ima 3,5 kg otpada dnevno. Povećanjem broja stanovnika i standarda
života, povećava se i otpad, koji se sve više smatra resursom. Prema podacima sekretarijata
Bazelske konvencije, u svetu godišnje se produkuje oko 400 000 000 t opasnog otpada. Posebno je
opasan vojni otpad i radio-hemijske industrije, koja koristi razne sirovine i čiji proizvodi imaju
opasna svojstva. Do produkcije opasnog otpada može doći u ratnim dejstvima, razaranjima
hemijskih postrojenja, pri NHB akcidentima (transport, skladištenje, havarije, elementarne
nepogode, prirodne katastrofe) itd.
U štetne i opasne zagađivače radne i životne sredine spadaju
fizički (čvrst otpad, prašina, buka, vibracije), hemijski (aerosol, gasovi, pare, dim, prašina, otpad),
zračenje (jonizujuće, UV, ULJ, IC, radarsko, lasersko, ultrazvučno, rendgensko) i biološki
(virusi,
bakterije, plesni, gljive, paraziti, insekti, glodari).
Antropogene supstance dospevaju u spoljašnju
sredinu različitim putevima i na više načina. Otpadne vode se izbacuju u površinske i podzemne
vodotokove i basene. Čvrsti otpad se skladišti na specijalnim deponijama, zakopava se i odlaže u
napušteni kopovima ali često baca nekontrolisano. U poljoprivredi se koriste veštačka đubriva i
pesticidi (oko 70.000 različitih štetnih i opasnih supstanci, a spisak se godišnje dopunjuje sa 900-
1000 novih naziva). Sintetizovane su nove supstance koje se ne nalaze u radnoj i životnoj sredini,
a koje živi organizmi nisu u stanju da razlože (PVC materijali). Ocenjuje se da samo u okeanima i
morima pliva blizu 40.000.000 plastičnih boca i kesa, veliki broj izgubljenih i odbačenih ribarskih
mreža od najlona, metalnih udica i dr.
2
KARAKTERISTIKE OTPADA
Prema EPA klasifikaciji, utvrđena su četiri kriterijuma za određivanje karakteristika
opasnog otpada
: zapaljivost, eksplozivnost, reaktivnost i toksičnost. Zbog nepravilnog tretmana,
opasan otpad može oslobađati gasovite produkte u atmosferu (zbog isparavanja, sagorevanja,
odvijanja određenih reakcija) i tako zagaditi životnu sredinu za duži vremenski period. Ovi gasovi
mogu spiranjem sa kišom zagaditi vode i zemljište na koje padavine dospevaju. Površinske i
podzemne vode mogu biti zagađene tečnim produktima raspadanja i filtratom koji preko zemljišta
dospeva do podzemnih i površinskih voda. Otpad može biti raznešen po okolnom zemljištu, a
preko vazduha, vode i putem lanca ishrane ugrožene su sva živa bića. Čvrst otpad može se svrstati
u otpad od hrane (iz domaćinstva, pijace, prodavnice, restorana), pepeo (iz domaćinstva, od
spaljivanja smeća), smeće (hartija, drvo, baštensko smeće, tekstil, guma, plastika, metalne
konzerve, staklo, keramika), vozila (odbačena vojna, putnička i teretna vozila), industrijski otpad
(od prerade hrane, pepeo kotlovskih ložišta, otpad bio-hemijske industrije, rudarstva i
metalurgije), otpad građevinskog materijala (drvena građa, cigla, cevi, crep, šut), specijalni
otpadni materijal (medicinski, eksplozivan, radioaktivan) i otpad od obrade otpadnih voda
(čvrsti materijal sa rešetki i mulj).
Po načinu nastanka deponije mogu biti smetlišta (nastale
proizvoljnim izborom lokacije i odlaganjem smeća), deponije određene od neke institucije (bez
analize terena i kontrole deponije) i deponije urađene po ekološkim propisima i standardima.
Tabela 1. Opasne materije u životnoj sredini
U vazduhu U zemlji U vodi
1 olovo 1. sumpor-dioksid 1. sulfati
2. živa 2. azotni oksid 2 nitriti.
3. kamdijum 3. organske isp. materije 3. pesticidi
4.arsen 4. hlor 4. polihlorbifenili
5. amonijak 5. bakar 5. nafta
6. cink 6. florvodonik 6. benzin
7. nikl 7. ugljen-disufild 7. mazut
8.hlorform 8. cijanvodonik 8. radionuklidi
9. nafta 9. fozgen 9. piren
10. vinli-hlorid 10. pesticidi 10. olovo
11. benzo-piren 11. nitriti 11. živa
12. sulfati 12..tetraetilovo 12. kamdijum
13. mazut 13. ozon i oksidansi 13. arsen
14. radionuklidi 14. aerosoli 14. bakar
15. polihlorbifenili 15. čađ 15. cink
3
OTPAD U ZDRAVSTVENIM USTANOVAMA
Paleta proizvoda naučno-istraživačkih instituta i zdravstvenih ustanova obuhvata serume i
vakcine, imunobiološke preparate, preparate za dijagnostiku, alergene, natibiograme, opitne
životinje, podloge i preparate za veterinarsku upotrebu. Osim toga, prisutne su i druge aktivnosti,
kao što su dijagnostika i razne usluge. U biohemijskim laboratorijama koriste se najčešće:
laboratorisjki miš, zamorac, kunić, majmun, zmije (poskok i šarka) i pauk (crna udovica). Za
proizvodnju animalnih hiperimunih seruma (difterija, tetanus, otrov zmija i otrov crne udovice) u
insitutima za imunologiju i virusologiju koriste se ovnovi, konji i magarci. Ovnovi se koriste za
dobijanje defibrisane ovnujske krvi koja se koristi za pripremanje hranljivih podloga (krvni agar).
Laboratorijske životinje upotrebljavaju se za eksperimentalni rad i proizvodnju (njihova krvi i
organi), dobijanje toksičnih produkata za antigene i za kontrolu kvaliteta (testovi potence vakcina i
seruma, testove neškodljivosti, neurovileulencije, specifične tokisčnosti, imunogenosti, kontrole
toksina, reverizbilne toksičnosti, na žive rezudentne viruse i na mikrobnu kontaminaciju). Na
osnovu dozvoljenih vrednosti, uočava se u praksi, da samo u objektima za uzgoj laboratorijskih
životinja nisu uvek ispunjeni potrebni mikroklimatski uslovi. Odstupanja od dozvoljenih veličina
utiču na količinu štetnih materija (amonijak i sumporvodonik) koji se ventilacionim sistemom
izbacuju u okolni vazduh. Pri funkcionisanju objekata javljaju se polutanti koji doprinose
zagađivanju životne sredine. Identifikovane organske otpadne materije u ustanovi za imunologiju i
virusologiju vode poreklo od animalnih leševa i konfiskata laboratorijskih i životinja koje se
koriste u proizvodnji i kontroli kvaliteta vakcina, seruma i drugih imunobioloških preparata, kao i
fizioloških otpadnih materija, koje sačinjavaju životinjske fekalne materije (urin i feces). Na osnvu
merenih vrednosti može se zaključiti da godišnja prosečna masa životinjskih leševa i konfiskata
(nastalih od životinja za laboratorijska ispitivanja) iznosi više tona. Ovoj masi treba dodati i masu
leševa od životinja koje se koriste u proizvodnji, kako bi se ostvarila potpuna kvantifikacija ovog
štetnog otpada. Fiziološke otpadne materije animalnog porekla potiču od laboratorijskih životinja
(zamorci, miševi, kunići, majmuni i zmije) i životinje koje se koriste u proizvodnji (konji, magarci
i ovnovi). Količina stajnjaka zavisi od broja i uzrasta grla, ishrane, načina đubrenja i mera zaštite
na radu. Životnjiski leševi i ostale organske materije, podležu u čovekovoj okolini brzom
razgrađivanju. Pri tome dolazi do stvaranja raspadnih produkata, mahom gasova. Produkti
razgradnje su: amonijak, sumporvodonik, merkaptan, indol, skatol, masne i aromatske kiseline.
Osim toga, neprijatnog su mirisa, tako da vazduh čine neugodnim za rad i boravak. Ako se nađu u
većim koncentracijama, ovi gasovi mogu da budu otrovni, izazivajući kod ljudi otežano disanje,
poremećaje funkcije krvotoka, malaksalost i pospanost. Na mestima gde se razgrađuje organska
materija (smetlište), redovno se okupljaju rojevi muva, razni insekati i ptice grabljivice, a takvi
uslovi pogoduju koncentrisanju pacova i drugih glodara. Muve i glodari mogu da postanu vektori
u širenju infektivnog materijala. Otuda uklanjanje životinjskih leševa može da se posmatra i
5
