UNIVERZITET U BEOGRADU
EKONOMSKI FAKULTET
SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA: OPERACIONI MENEDŽMENT
TEMA RADA: PRODUKTIVNOST OBNOVLJIVIH IZVORA
ENERGIJE
Profesor: Dr Maja Levi-Jakšić Student: Nebojša Hinić
2064/18
Beograd, 2019god.
SADRŽAJ
UVOD. .............................................................................................................................. 3
1. Ekološka svest, kultura i obrazovanje ........................................................................ 4
2. Obnovljivi izvori energije .......................................................................................... 6
2.1.
Vrste obnovljivih izvora energije ....................................................................... 6
2.2.
Optimalno korišćenje obnovljivih prirodnih resursa ........................................ 10
2.3.
Zašto obnovljivi izvori energije? ...................................................................... 11
2.4.
Uticaj obnovljivih izvora energije na ekonomski razvoj .................................. 12
3. Elektroenergetski miks i iskorišćenost obnovljivih izvora energije u R.Srbiji ........ 14
4. Zaštita resursa i ekosistema kroz načela održivog razvoja ...................................... 16
ZAKLJUČAK. ................................................................................................................ 18
LITERATURA ................................................................................................................ 19
1.
EKOLOŠKA SVEST, KULTURA I OBRAZOVANJE
Narušavanje ekološke ravnoteže, kao i prirodna ograničenja, kako u obnovljivim tako i u
neobnovljivim resursima, dovode u pitanje „ekološki poredak” planete. Neophodne su nove
ideje i promišljanje društva u smislu razvijanja odgovornosti kako pojedinca tako i društvenih
zajednica. Glavni izazov naše epohe predstavlja potrebu za novim moralom i etičkom
perspektivom u sagledavanju odnosa čoveka i prirode u najširem smislu i usklađivanju naučnog
konsenzusa sa tehničko-tehnološkim razvojem.
Nova ekološka svest dovodi u pitanje dosadašnji način života „obuhvaćen tehnobirokratskim i
industrijskogradskim okvirom”, i naglašava brigu o „očuvanju ekosistema i težnju da se nađe
nova ravnoteža čovek–priroda”
1
.
Paralelno sa razvojem materijalne moći čoveka treba razvijati i njegove moralne sposobnosti
kao veoma važan element ekološke svesti. Univerzalnost nauke i tehnike u svim njenim
dimenzijama mora biti sačuvana ali obogaćena etičkim, moralnim i društveno prihvatljivim
principima kako bi se obezbedila održivo-razvojna budućnost naše vrste.
Ekološka svest sadrži poimanja o mogućnostima i načinu rešavanja ekoloških problema a ne
samo spoznaju stanja i promena u prirodi.
Prof. Đorđević smatra: „Ekološka svest se ne svodi
ni na tehnologiju ni na optimistiku ideologiju. Ona je složen sociološko-politički i ekonomsko-
tehnički kompleks”
2
. Ekološka svest nije samo kritičkog karaktera već uzima u razmatranje
kako stanje u društvu tako i uzroke tog stanja, a sve sa ciljem očuvanja prirodnog okvira života
čoveka.
Ekološka znanja predstavljaju saznanja o suštini odnosa u sistemu „društvo-čovek-tehnika-
prirodna sredina.”
3
Vrednovanje ekološke situacije
je u tom smislu „presek” kroz sistem
društvenih vrednosti neke grupe, klase, kulture i sl., a koje bitno određuju „kvalitet ekološke
svesti”.
4
Ekološko ponašanje je određeno ekološkim znanjima, vrednosnim sistemom, osobinama
ličnosti, ljudskim potrebama i mogućnostima njihovog zadovoljavanja i predstavlja rezultat
objektivnih i subjektivnih činilaca. Pored ekološke svesti, savremena civilizacija ima potrebu
za uspostavljanjem takozvane ekološke kulture. Razvoj kulture jednog društva nije moguć bez
razvoja ekološke kulture, što potvrđuje antropološko shvatanje kulture prema kojoj se kultura
„posmatra kao način života društvene sredine, odnosno kao zborište vrednosti,obrazaca,
potreba i ideja koje oblikuju ljudsko ponašanje...”
5
, i od određenja ekološke kulture u
Moskovskoj deklaraciji o ekološkoj kulturi. Preambula deklaracije ističe postojanje oštrog
konflikta između prirode sa jedne strane i savremenog društvenog sveta i tehnokratske kulture
sa druge strane, u kojoj čovek nema adekvatno mesto.
4
1
E. Moren, Duh vremena, Beogradski izdavačkografički zavod, Beograd, 1979, str. 10.
2
J. Đorđević ,,Ideje i institucije’’, citirano izd., str. 122.
3
V. D. Komarov, Socialćnal ekologip – filosofskie aspekti, „Nauka”,
Lenjingrad, 1990, str.123-132.
4
Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, cit. izd., str. 201.
5
Jordan Aleksić, Šesta dimenzija – horizont kulture, cit. izd., str. 12
Sama Deklaracija je pokrenula uspostavljanje osnovnih principa na kojima i ekološka kultura
treba da se razvija:
1. ekološka kultura proizvodnje i potrošnje,
2. kultura uzajamnog dejastva,
3. kultura ponašanja,
4. pogled na budućnost,
5. dijalog kultura, jedinstvo i raznolikost, 6. kretanje u susret.
Pored ovih principa, Deklaracija je definisala i nekoliko iskaza o globalnom partnerstvu,
odgovornosti i ekološkoj kulturi.
– Prvo,
potrebna je najenergičnija podrška svih ljudi dobre volje za uspostavljanje ekološke
kulture.
– Drugo,
raznovrsne nacionalne ekološke kulture, svaka sa svojim specifičnostima sa jedne i
opštostima u strategiji budućnosti i celovitosti planete sa druge strane, moraju biti praćene
međusobnim dijalogom, kako bi se uspostavila zajednička ekološka kultura sveta.
– Treće,
ekološka kultura ima za cilj usavršavanje čoveka, naroda i čovečanstva radi očuvanja
i samoočuvanja životne sredine i planete Zemlje.
Uspostavljanje i razvijanje ekološke kulture predstavlja pretpostavku realizacije osmišljene
ekološke politike na svakom od razmatranih nivoa (globalni, regionalni, nacionalni, lokalni,
lični).
Obrazovanje za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine mora da ukaže na ciljeve tog
obrazovanja kao i na koga se odnosi. Otvorena i jasna definicija ovog obrazovanja mora biti u
funkciji zaštite i unapređivanja čovekove okoline.
Ciljevi ekološkog obrazovanja su
6
:
predočavanje kompleksnosti okoline kao jedinstva bioloških, fizičkih, društvenih i
kulturnih činilaca;
razvoj nacionalne svesti o značaju okoline za društveni (ekonomski i kulturni) razvoj;
Obrazovanje u oblasti zaštite životne sredine mora biti prilagođeno svim nivoima stanovništva
jer ima za osnovni cilj da kod svih ljudi razvije svest o uspostavljanju ekološke ravnoteže kao
i o opasnosti koja se može javiti ukoliko nastupi narušavanje takve ravnoteže. Kako se radi o
veoma složenoj oblasti, koja prožima više naučnih disciplina, potrebno je raziti takav pristup
kojim se sagledavaju kompleksni problemi, koji su kako politički i ekonomski tako i tehnički i
filozofski.
7
Ekološko obrazovanje treba da polazi od prirodnih, kulturnih i ekonomskih uslova zemlje kao
celine i omogući usaglašavanje različitih interesa u pristupu ekološkim problemima. Ključni
doprinos treba da bude u formiranju svestrane i slobodne ličnosti koja ima racionalan i održiv
odnos prema životnoj sredini i očuvanje prirode se mora shvatiti kao potreba sadašnjih i budućih
generacija. Ovo obrazovanje treba da doprinese podizanju svesti o tome da ekološka
neravnoteža nije proizvod čovekovog odnosa prema prirodi već posledica određenih društveno-
ekonomskih odnosa u kojima čovek radi. Dakle, jedan od glavnih razloga narušavanja prirode
je upravo u radnoj delatnosti čoveka.
5
6
International Strategy for Action in the fieid of Environmental Education and Training for the 1990,
Moskva, 1987.
7
Maksim Todorović i Radoslav Radosavljević, Obrazovanje u zaštiti i unapređivanju životne sredine,
zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1981,
str. 69.
