направила списак од 88 савремених савеза , тачно познатим границама
тако да свака тачка неба припада само једном сазвежђу. Велики број
сазвежђа потичу још из Месопотамије и Старе Грчке, а углавном вуку
имена из грчке митологије.

Сазвежђа се деле по годишњим добима када се најбоље виде на пролећна
сазвежђа, летња сазвежђа, јесења сазвежђа и зимска сазвежђа. И постоје
још две посебне групе сазвежђа, циркумполарна и антициркумполарна.

1. Историја и митологија

1.1 Од мита ка науци

Сазвежђа представљају један од најстаријих начина на који је
човечанство покушало да унесе ред у наизглед хаотичан ноћни свод.

Потреба да се звезде групишу и именују није била само естетска, већ
првенствено практична и културолошка. Историја сазвежђа сеже
хиљадама година уназад, у цивилизације древне Месопотамије, Египта и
Вавилона. За ове ране културе, небо је било својеврсна "мапа" и календар
који је диктирао живот – од пољопривредних радова до верских ритуала.
Вавилонци су, конкретно, уочили цикличност небеских појава и почели
да мере положаје звезда у односу на еклиптику, чиме су поставили
темеље сферне астрономије.

Старогрчка традиција је небески свод „одевала“ у комплексне
митолошке наративе како би олакшала оријентацију. Повезивање звезда
у приче било је најефикаснији систем „индексирања“ неба пре појаве
првих писаних каталога.

Тако сазвежђе Орион није било само скуп звезда, већ ловац из
митологије који је због своје охолости морао бити постављен на небо.
Према предању, страдао је због свог хвалисања тако што је Хера послала
шкорпиона да га убоде и отрује. Орион је запазио шкорпиона и пре него
што га је смрвио својом тољагом , шкорпион га је успео убости. Затим је
Орион постављен на небо заједно са шкорпионом како би увек подсећао
људе како пролазе хвалисавци. Смртни непријатељи су постављени на
различитим странама неба, тако да док један залази други излази и тако
заувек лове један другог по ноћном небу.

1.2

Динамика небеске сфере: Прецесија

Важно је напоменути да положаји сазвежђа које данас видимо нису

статични. Због

појаве познате као прецесија Земљине осе —

цикличног померања осе ротације Земље

које траје око 26.000

година — положај небеских полова се мења у односу на удаљене звезде.

Слика 2. Аксијални нагиб Земље

То   значи   да   је   данашња   Северњача   (Поларис)   само   привремени
оријентир; пре неколико хиљада година ту улогу имале су друге звезде,
попут   Туба   у   сазвежђу   Змаја.    Због   тога   су   астрономи   радили   на
предвиђању   прошлих   или   будућих   обриса   сазвежђа
мерењем уобичајених   сопствених   кретања   појединачних   звезда
прецизном астрометријом и њихових радијалних брзина астрономском
спектроскопијом.