Скраћенице:
CDC
Center for Disease Prevention and Control
CDTR
Communicable Disease Threat Report
DG SANCO
Directorate General for Health and Consumers
ECDC
European Center for Disease Prevention and Control
EI
Epidemic Inteligence
EO
Epidemijsko obaveštavanje
EOC
Emergency Operation Center
EU
Evropska unija
EUVAC.NET
A Surveillance Community Network for Vaccine
Preventable Infectious Diseases
EWRS
Early Warning Response System
FAO
Food and Agriculture Organization
GOARN
Global Outbreak Alert and Response Network
GPHIN
Global Public Health Intelligence Network
IHR
International Health Regulations
INFOSAN
The International Food Safety Authorities Network
IZJZ
Institut za javno zdravlje
LS
Life Size
Med Sys
Medical Information System
MMWR
Morbidity and Mortality Weekly Report
MZP
Menunarodni zdravstveni pravilnik
OIE
Worl Organization for Animal Health
PHE
Public Health Event
PROMED
Program for Monitoring Emerging Diseases
PRU
Preparedness and Response Unit
RASSF
Rapid Alert System for Food and Feed
SZO
Svetska zdravstvena organizacija
ZZJZ
Zavod za javno zdravlje
Увод
Праћење догађаја у јавном здрављу представља организовано, у реалном
времену, прикупљање информација у вези догађаја који могу представаљати
потенцијални ризик за јавно здравље. Супротно класичном надзору над
заразним болестима, регулисаном законском регулативом, праћење догађаја не
подразумева рутинско прикупљање података, већ се ослања на неструктуиране
информације. Овај систем праћења догађаја представља својеврсну допуну
класичном надзору, а оба система би требало посматрати као две саставне
целине сваког националног система за праћење заразних болести. Епидемијско
обавештавање подразумева обе наведене компоненте. Основне разлике између
ова два система дате су у табели 1.
Према подацима SZO, 77% првих информација у вези са појавом заразних
болести које представљају потенциалну претњу по јавно здравље потиче из
неформалних извора комуникације, укључујући штампу и Интернет. Према
Међународном здравственом правилнику, извор информације може бити сваки
неформални извештај, укључујући и информације добијене претраживањем
медија.
Када је у питању брзина прикупљања информација у вези са појавом
епидемија заразних болести, или неким другим догађајима који могу
представљати потенцијалну претњу по јавно здравље, класичан надзор над
заразним болестима није се показао довољно ефикасним. Слична је ситуација и
када су у питању ретке и/или болести непознатог порекла.
Праћење догађаја у јавном здрављу подразумева тренутно пријављивање
догађаја, а све у циљу откривања потенцијалних претњи по јавно здравље.
У тексту који следи, епидемијско обавештавање ће углавном подразумевати
концепт заснован на кориштењу неформалних извора комуникације.
1. Концепт савременог приступа епидемијском обавештавању
Концепт епидемијског обавештавања (EO) најчешће се користи приликом
активности које су у вези са системима за рано упозоравање, али исто тако и
за процену ризика и истраживање епидемија заразних болести.
1.1. Оквир и појам
Епидемијско обавештавање се може дефинисати као систематски процес
прикупљања информација (у вези са заразним болестима и болестима
непознатог порекла), из различитих извора, најчешће у реалном времену.
Процес даље захтева да се информације верификују, анализирају, а затим се у
односу на њих врши процена потенцијалних претњи по јавно здравље и,
уколико је потребно, активира одговор на претње.
Основни циљ епидемијског обавештавања је да се детекција потенцијалних
претњи по јавно здравље учини бржом и ефикснијом и да се обезбеди
правовремени одговор на претње.
Посматрано са аспекта јавног здравља, догађај у јавном здрављу представља
ситуацију појаве болести која по својој природи, начину преноса, повећаном
оболевању и/или смртности може представљати опасност по здравље
становништва. Са организационог аспекта догађај у јавном здрављу
представља сваки догађај који захтева виши ниво ангажовања ресурса у
односу на уобичајени. То најчешће подразумева појачану активност
прикупљања и анализе информација потребних за процес брзог одлучивања, а
цео систем се ставља у одређени степен приправности. Догађај се може десити
нагло и неочекивано (нпр. локалне епидемије заразних болести), или се може
развијати полако, као што је случај са пандемијама.
Сем конвенционалног надзора над заразним болестима (дефинисаним кроз
Правилник о пријављивању заразних болести и других случајева утврђених
Законом о заштити становништва од заразних болести, Сл. гласник бр.
98/2005), како је већ поменуто, процес епидемијског обавештавања се
највећим својим делом ослања на мониторинг, праћење и откривање још увек
неструктуираних информација које се односе на појаву заразних болести (и
болести непознатог порекла), које могу представљати потенцијалну
претњу по јавно здравље. Овакав облик комуникације може се назвати
неформалном комуникацијом.
Неформална комуникација подразумева претраживање неформалних извора,
медија и других незваничних извора, како би се идентификовале информације
о потенцијалним претњама по јавно здравље. Неформалном комуникацијом се
на овај начин смањује временски период потребан да одређена информација
стигне од пошиљаоца ка примаоцу, те су процена претњи и брзи одговор на
исту ефикаснији.
1.2. Компоненте епидемијског обавештавања
Основне компоненте епидемијског обавештавања подразумевају:
• Надзор над заразним болестима, стандардни, заснива се на праћењу
индикатора:
Детекција необичних образаца појављивања болести, путем анализе и
интерпретације уобичајених индикатора (број случајева, стопе,
трендови... )
Обољења која се прате према законској регулативи.
• Надзор над заразним болестима који се заснива на праћењу посебних
догађаја у јавном здрављу:
Детекција посебних догађаја, прикупљањем неструктуираних
информација, најчешће из незваничних извора.
Тежи да детектује и нове болести, болести непознатог порекла.
