Кејнзијанско и монетаристичко схватање тржишта рада – компаративна

анализа

САДРЖАЈ

Увод................................................................................................................2

1. Кејнсова и монетаристичка теорија запослености..........................3

2. Филипсова крива у моделу кејнзијанизма и монетаризма..............4

3. Структурна незапосленост, хистереза и ефикасне наднице у

кејнзијанском моделу.........................................................................9

4. Хипотеза о природној стопи незапослености................................10

5. Основне разлике између монетаристичке и кејнзијанске школе у

погледу схватања и функционисања тржишта рада......................11

Закључак......................................................................................................14
Литература...................................................................................................15

Кејнзијанско и монетаристичко схватање тржишта рада – компаративна

анализа

УВОД

У периоду 1929-1933. капитализам је погодила Велика депресија. Депресију

је   пратио   дубок   пад   производње,   дефлација,   масовна   незапосленост   и   серија
банкротства   банака   и   предузећа.   Криза   је   захватила   читав   свет,   а   посебно
најразвијеније земље, док је опоравак био спор и дуготрајан. У домену теорије и
економске политике, економска наука у лику неокласичне теорије била је уздрмана
и   у   њу   је   пољуљано   поверење   академске   јавности   и   политичара.   У   тим
околностима,   1936.   године   појавила   се   кејнсова   књига   „Општа   теорија
запослености,   камате   и   новца“.   Током   наредних   десетак   година   кејнзијанизам
постаје владајућа економска доктрина у теорији и политици.

Када се чинило да је Кејнзијанизам потпуно превладао, појавили су се

монетаристи оживљавајући неокласичну парадигму и крећући у офанзиву против
основних поставки кејнзијанизма. Предводник ове струје као модерне верзије
неокласичне школе, био је Милтон Фридман.

Са становништа приоритета у стабилизационим циљевима монетаристи

придају већи значај инфлацији него запослености. Супротно од монетариста,
кејнзијанци, забринути растућом незапосленошћу залажу за интервенционистичку
фискалну политику (ради стабилизације нивоа запослености) и мире се са
повећањем цена.

С тим у вези, целокупња пажња овог рада биће упућена на компаративну

анализу тржишта рада између монетариста и кејнзијанаца, јер функционисање
тржишта рада проузрокује значајне економске последице на ниво запослености
односно незапослености и ниво друштвеног производа. При том, посебну пажњу
посветићемо Филипсовој криви код теоретичара и једне и друге школе. У раду се
истиче улога и значај кејнзијанске и монетаристичке школе и њихове теоријске
концепције и основни агрегати који утичу на ниво запослености.

Кејнзијанско и монетаристичко схватање тржишта рада – компаративна

анализа

погрешну перцепцију радника у кратком року и дозвољава позитиван нагиб криве
агрегатне понуде (краткорочни trade-off Филипсове криве). На нивоу природне
стопе незапослености постоји једнакост понуде и тражње за радном снагом.

Монетаристи су свесни да концепт NRU не одражава савршену равнотежу

на тржишту радне снаге, као и да снажна улога синдиката нарушава услове потпуне
конкуренције. Фактори од којих зависи ниво прородне стопе незапослености:

1) миграциона и демографска кретања,
2) минималне и резервне наднице,
3) различит темпо привредног раста по секторима ( у зависности од

радно и капитално интензивних привредних грана),

4) снага синдиката,
5) осигурање од незапослености,
6) опорезивање радника,
7) "hysteresis"ефекат.

Монетаристи систематски настоје да повећају конкурентност на тржишту

радне снаге, да снизе трошкове радне снаге и да смање моћ синдиката. Ово је било
управо типично за монетарстичку политику М. Тачер после 1979. године у Великој
Британији.   Изражено   је   залагање   за   повећање   мобилности   радне   снаге,   за
смањивање   нивоа   ефикасних   и   резервних   надница,   за   законско   смањење
монополске позиције синдиката и ниже пореске стопе код опорезивања радника.
Нарочит напад извршен је на институцију осигурања од незапослености у циљу
смањивања нивоа и дужине трајања ове врсте социјалне помоћи. Овим се доказује
да   раст   нивоа   социјалне   помоћи   повећава   трошкове   радне   снаге,   смањује
запосленост,   смањује   мотивацију   за   радом   и   доводи   до   неефикасне   алокације
ресурса).

2. Филипсова крива у моделу кејнзијанизма и

монетаризма

Филипсова крива, како ју је утемељио А. Филипс 1958. године (инверзна

веза   номиналне   наднице   и   стопе   незапослености)   и   како   су   је   1960.   године
модификовали   Солоу   и   Самјуелсон   (инверзна   веза   стопе   инфлације   и   стопе
незапослености),   била   је   до   70-их   година   значајно   аналитичко   средство
кејнзијанске економије. Са теоријског аспекта она је поткрепила Кејнсове поставке
везане   за   тржиште   рада,   пружајући   емпиријску   потврду   концепта   ефективне
тражње.

Прва етапа у теоријском развоју Филипсове криве је такође представљала и

значајну потпору кејнзијанским препорукама за вођење економске политике на
бази управљања агрегатном тражњом. Наиме, кејнзијанска економија је
претпостављала да се тржиште рада често налази у неравнотежи, коју карактерише
невољна незапосленост. Карактеристике таквог тржишта рада су:

Кејнзијанско и монетаристичко схватање тржишта рада – компаративна

анализа

1) постојање синдиката које онемогућава потпуну конкуренцију,
2) услед недовољне агрегатне тражње на тржишту рада постоји

недобровољна незапосленост,

3) постоји нефлексибилност новчаних надница.

Због прихватања ових карактеристика, у макроекономији се све до појаве

Нове класичне економије, на незопленост гледало као на феномен неравнотеже уз
прихватање Кејнсове дистинкције између невољне незапослености, с једне стране и
вољне   и   фрикционе   незапослености,   с   друге   стране.   Кејнзијански   концепт
управљања   агрегатном   тражњом,   као   кључном   полугом   у   економској   политици
којом се тежи смањењу обима невољне незапослености и приближавању економије
равнотежном стању, добио је у Филипсовој криви потвду, али и оквир за ширу
примену, кроз избор одговарајуће стопе инфлације тако да се обезбеди жељени
обим запослености (смањење незапослености је могуће пристајањем на вишу стопу
инфлације).   Због   тога   је   током   1960-их   Филипсова   крива   била   интегрисана   у
макроекономске моделе и широко коришћена у анализи државне макроекономске
политике.

Монетарна политика, према кезнзијанским макроекономским моделима,

утиче на реалне агрегате (запосленост и производња). Снижење новчаних надница,
због специфичне структуре тржишта рада, по њима није било могуће, али се
тражња за радом могла повећати обарањем реалних надница коришћењем
експанзивне монетарне политике. С друге стране, понуда рада је због постоања
новчане илузије код радника такође позитивно одговарала на монетарну експанзију
обезбеђујући смањење незапослености уз исвесно повећање инфлације.

Кејнзијански концепт Филипсове криве имао је следеће импликације на

економску политику:

1) Снижење незапослености мора бити плаћено растом инфлације и

обрнуто, снижење инфлације изазваће раст незапослености (постоји рацио
жртвовања).

2) Економска политика се формулише и реализује на основу trade-offа

између стопа незапослености и њима одговарајућих стопа инфлације.

3) Монетарном експанзијом, на основу деловања новчане илузије, могуће је

смањити стопу незапослености.

Такође је важно истаћи и следеће карактеристике кејнзијанске Филипсове

криве, важне за аналитички оквир кејнзијанизма:

1) Филипсова крива је са аспекта друштвеног благостања специфична крива

индиференције која представља различите комбинације друштвених трошкова
(незапослености и инфлације) при којима је ниво друштвеног благостања исти.