PLURALISTIČKA
DEMOKRATIJA
JORAN ROZENBERG
S engleskog prevela Jelena Stakić
Današnje demokratije mogu ostati demokratije samo
ako budu u stanju da pomire pluralizam i zajedništvo,
sukob i pravdu, racionalnost i identitet. Šta moramo
da učinimo da bismo odgovorili na ovaj izazov, pita
Geran Rozenberg i daje jedan mogućan odgovor: fe-
deracija. Ali gde su politički mislioci i lideri koji bi
mogli da formulišu i zadobiju narodnu podršku za
sporazum kojim bi se u Evropi podelila vlast?
1.
DVE TRADICIJE MIŠLJENJA
Tokom evropskih pokreta reformacije i prosvetitelj-
stva, kadikad nevidljivo isprepletana s njima, razvija
se zamisao o društvu kojim se upravlja “prirodno”.
Uporedo sa slabljenjem pojma božanske vlasti, a on
slabi rano, u društvenom se poretku stvara vakuum.
Ko vlada društvom, i kako, i po kom pravu? Upravo
taj vakuum i obrađuju Tomas Hobs (1588-1679) u
Zakonima Prirode na kojima treba da se zasniva je-
dan miroljubivi zajednički svet, Džon Lok (1632-
1704) predlaže Prirodno stanje iz kog se može izvesti
društveni ugovor, Dejvid Hjum (1711-1776) razmi-
šlja kako su zdrav razum i moralnost prirodna svoj-
stva čovekova, Žan-Žak Ruso (1724-1804) iskazuje
svoje vjeruju u prirodno društvo, Adam Smit (1723-
1790) razvija teoriju o prirodnoj ekonomiji (“nevi-
dljiva ruka”), a Imanuel Kant (1724-1804) raspravu
o prirodi razumnog čoveka. Svi su oni tražili nova
načela na kojima bi se zasnivalo ljudsko društvo, i svi
su verovali da se ta načela moraju izvesti iz Prirode
uopšte uzev, i iz Prirode Čoveka posebno.
Nikakvo iznenađenje, svi su oni imali
sopstveno i konačno mišljenje o tome kakva je Priro-
da Čoveka. Prvih šesnaest poglavlja svog
Levijatana
Hobs posvećuje tom pitanju, a preostala svemoćnoj
Državi koja mora proisteći iz njegovih nalaza. Po pri-
rodi, svaki čovek je u neprestanom ratu sa svakim čovekom, i po prirodi se, dakle,
mora potčiniti nekom moćnom održavaocu mira. Dok stvorovi kao što su pčele i
mravi mogu da žive u miru bez samonametnute više vlasti, čovek ne može. Ta vlast
koja je čoveku potrebna da upravlja njime nazvana je Levijatan, po zastrašujućem
morskom čudovištu iz
Knjige o Jovu,
1
a zauzvrat je zauzdana Zakonima Prirode koje
Hobs mukotrpno nabraja i opisuje.
Džon Lok gaji veću veru u sposobnost čoveka da vlada samim sobom, ali
samo ako i kada su se razvile neke sposobnosti ljudske prirode: “Prepustiti (čoveka)
nesputanog neograničenoj slobodi, pre nego što stekne razum koji će ga voditi, ne
znači dopustiti mu povlasticu njegove prirode da bude slobodan; nego izbaciti ga
među životinje”.
2
Adam Smit, iz sličnih razloga, pretpostavlja postojanje “prirod-
nog osećaja” pravde u ljudskom srcu: bez nje, društvena bi se strukutra naprosto
“raspala na atome” a čovek sretao svog suseda “kao da ulazi u lavlju jazbinu”.
3
Da-
našnji branioci Smitove teorije o nevidljivoj ruci uglavnom su prevideli njegovu
pretpostavku o moralnoj prirodi čovekovoj, kao i njegovo prećutno verovanje da se
čovek neprestano razvija od nižeg do višeg razuma, pa prema tome i od niže do više
moralne osetljivosti. Nevidljiva ruka može dejstvovati samo ako i kad je čovek dosti-
gao izvestan nivo razuma i moralnosti.
Čak ni Džon Stjuart Mil, najartikulisaniji pobornik individualne slo-
bode, nije mogao da predvidi potpunu slobodu za čoveka koji još nije razvijen. U
delu
O slobodi
(1859) on podvlači da je despotizam opravdani oblik vladanja “varva-
rima”, ako je “cilj njihov razvoj, a sredstva se mogu opravdati postizanjem tog cilja”.
Načelo slobode ima smisla samo kad je čovek dostigao stupanj na kom je “sposoban
da se popravi kroz slobodan i ravnopravan razgovor”.
Zakoni Prirode odvešće čoveka Slobodi, a Sloboda Istini, veruje Mil.
Sloboda služi uspostavljanju istinitijeg odnosa između čoveka i Boga, olakšava tra-
ganje za istinskim zakonima prirode, daje prostora istinskoj Prirodi čoveka, i jača
sposobnost ljudskog razuma da pravi razliku između istine i neistine. Stoga je slo-
boda osnovno sredstvo za dostizanje ne samo svakog poretka, nego i istinitijeg po-
retka, poretka koji najbolje odgovara Zakonima Prirode i Prirode Čoveka.
Rani liberalizam, o socijalizmu da i ne govorimo, ne može se shvatiti
bez uzimanja u obzir izraženog uverenja da se čovečanstvo razvija prema jednom
200
Reč
no. 68/14, decembar 2002.
1
Knjiga o Jovu
, 41:25.
2
Concerning Civil Government
, drugi ogled, # 63
3
Theory od Moral Sentiments
, od Adama Smitha, Prometheus Books, New York,
2000, str. 125-126.
kav “prirodan” način odmeravanja jedne vrednosti spram druge. Umesto toga, po-
stoji mnogo podjednako “istinitih” načina da se odmerava mnogo podjednako
“istinitih” vrednosti, te otuda i isto toliko mnogo “istinitih” društvenih poredaka.
Sudari između sukobljenih pojmova ispravnog i pravde, kao i između neusaglasivih
gledišta o tome šta čini dobar život i dobro društvo, svojstveni su ljudskim društvi-
ma. Takvi sukobi potiču iz ljudske prirode i ne mogu se razgraditi i odstraniti, ma
koliko se naporno zdrav razum trudio da to postigne u društvenom poretku, koliko
god ovaj bio razuman.
Iz sličnog ugla Stjuart Hempšir tvrdi “pravda je sukob”.
5
U jezgru
pravde leže kulturno i istorijski duboko ukorenjene procedure za postupanje sa ne-
izbežnim sukobima između različitih ideja dobroga i ispravnoga. Nikakva pravda ne
može postojati iznad i van takvih sukoba. Ranije ili kasnije, svaki pojam “prirodno”
dobrog ili ispravnog biće doveden u pitanje i osporen. “Ne samo što je moguće, ne-
go je, po sadašnjim dokazima, i verovatno da će se često činiti da je najveći broj shva-
tanja dobrog, i najveći broj načinâ života koji su tipični za trgovačka, liberalna, in-
dustrijalizovana društva, sve u svemu mrska velikim manjinama u tim društvima.”
6
I Hempšir i Grej tvrde da se sad nalazimo u dobu kad se “nerešivi” su-
kobi između različitih vrednosti i životnih stilova više ne mogu podređivati iluzor-
nim pojmovima istorijske sudbine, prirodnog zakona ili racionalnog poretka.
“Pravičnost i pravda u postupku jedine su vrednosti za koje se razumno može sma-
trati da postavljaju norme koje će biti univerzalno poštovane”, piše Hempšir.
7
Trajni sukobi vrednosti pravilo su, a ne izuzetak, veli Grej. Zadatak društvenog po-
retka nije da umrtvi te sukobe. “Zadatak je da se pojedinci i načini života koji pri-
hvataju sukobljene vrednosti izmire za zajednički život. Nisu nam potrebne zajed-
ničke vrednosti da bismo živeli u miru. Potrebne su nam zajedničke institucije u
kojima mogu uporedo da postoje mnogi oblici života.”
8
202
Reč
no. 68/14, decembar 2002.
5 Stuart Hampshire je bivši saradnik na All souls, Oksford, koji je ranije dr-
žao katedre za filozofiju na Prinstonu i Stanfordu. Godine 1999. objavio je
Justice is Conflict
, Duckworth, London, 1999.
6 Iz
Justice is Conflict
, Stuarta Hampshirea, Duckwort, London, str.33.
7 Isto delo, str. 56.
8 Iz
Two Faces of Liberalism
, od Johna Graya, Polity Press, London 2000, str.
5-6.
