oblast međunarodne trgovine, ostvaren je sazivanjem Konferencije o trgovini i zaposlenosti
koja je održana u Havani. Konferencija je sazvana pod okriljem Ekonomsko socijalnog saveta
Ujedinjenih nacija (ECOSOC) i zasedala je od 21. novembra 1947. godine do 24. marta 1948.
godine. Tom prilikom doneta je Havanska povelja o stvaranju

Međunardne trgovinske

organizacije (ITO)

U isto vreme jedna grupa zemalja je vodila pregovore o sniženju carinskih stopa u

međusobnoj trgovini. Ovi pregovori su rezultirali miltilateralnim sporazumom koji je nazvan

Opšti sporazum o carinama i trgovini

(General Agreement on Tarifs and Trade – GATT) i on

je   predstavljao   samo   privremeno   i   prelazno   rešenje   regulisanja   međunarodne   trgovine   na
multilateralnom nivou, do stupanja na snagu pravila neformirane Međunarodne trgovinske
organizacije.   Stvaranjem   Međunarodne   trgovinske   organizacije   bio   bi   zaokružen   proces
institucionalizacije   međunarodnih   ekonomskih   odnosa   započet   u   Bretton   Woodsu   1994.
godine,   osnivanjem   Međunarodnog   monetarnog   fonda   (IMF)   i   Međunarodne   banke   za
obnovu i razvoj (IBRD).

Prvi pokušaj osnivanja Međunarodne trgovinske organizacije je propao, jer Sjedinjene

Američke Države nisu ratifikovale Havansku povelju, a samim tim propao je i pokušaj
kontrole tokova međunarodne razmene.

GATT je pomoću pravila propisanih u okviru njega, punih 45 godina obavljao svoju

funkciju (i pored niza nedostataka

), pa ću u narednom tekstu posebnu pažnju posvetiti upravo

ovom sporazumu.

2.1.Opšti sporazum o carinama i trgovini – GATT

Opšti sporazum o carinama i trgovini zaključen je 1948. godine. Osnovan je kao

privremeno rešenje za usaglašavanje pravila spoljne trgovine na multilateralnom nivou do
konačnog osnivanja Međunarodne trgovinske organizacije. Koncepcija GATT-a je zasnovana
na liberalizmu u međunarodnoj razmeni i njegov osnovni cilj je otklanjanje prepreka u
međunarodnoj trgovini i liberalizacija trgovine radi ekspanzije međunarodne razmene putem
obezbeđenja jednakih uslova i potencijalne koristi za sve učesnike u razmeni.

Potpisnice GATT-a su u početku bile 23 razvijene kapitalističke zemlje. Vremenom,

broj članica se povećavao, tako da je 1995. godine bilo 104 članice koje učestvuju sa 90
procenata u ukupnoj razmeni, dok 30 zemalja ima status posmatrača i pridržavaju se uslova
GATT-a.

Jedan od njih je što je GATT bio samo sporazum, a ne i institucija.

Visoka železnička škola strukovnih studija Strana

Međunarodno privredno pravo

Organizacija delatnosti GATT-a je zasnovana na konferencijama koje organizuju

zemlje članice, zatim na radu stalnih organa i tela, Saveta GATT-a, Komiteta za trgovinu i
razvoj i Komiteta za različite vrste trgovinskih ograničenja.

U okviru GATT-a prisutna su četiri poglavlja

, koja definišu različite oblasti, principe

i pravila kojih se zemlje članice moraju pridržavati.

Prvo poglavlje

reguliše klauzulu najpovlašćenije nacije, sa ciljem osiguranja

liberalizma u spoljnoj trgovini. Ovo poglavlje predviđa listu carinskih koncesija. Zemlje koje
daju koncesije su obavezne da ih prijave GATT-u, da bi one putem GATT-a postale stabilan
instrument međunarodne razmene. GATT predviđa da će zemlje putem međusobnog
dogovaranja konsolidovati sistem carina, sto je postignuto u slučaju industrijskih proizvoda
(konsolidovani sistem carina nije postignut za poljoprivredne proizvode).

Drugo poglavlje

definiše princip nacionalnog tretmana i necarinske prepreke trgovini.

U katalogu GATT-a navedeno je preko pedeset različitih oblika   necarinskih barijera, koje
često imaju restriktivnije dejstvo od dejstva carina. Odredbama GATT-a su bile zabranjene
kvantitativne prepreke uvozu i izvozu (kontigenti, kvote, zabrana uvoza, dozvole uvoza i dr.).
Međutim napravljen je veliki broj izuzetaka od zabrane korišćenja kvantitativnih ograničenja.
To se prvo desilo kod pojedinih poljoprivrednih proizvoda, a zatim su dozvoljeni i izuzeci i u
slučaju   zaštite   domaće   proizvodnje   od   suviše   velikog   uvoza   ili   u   slučaju   platnobilansnih
teškoća   zemalja   članica.   Drugo   poglavlje   reguliše   mogućnosti   odobravanja   subvencija,
državnu trgovinu

i tehnička pitanja u procesu međunarodne trgovine.

Treće poglavlje

definiše oblik organizacije GATT-a, uključivanje, istupanje iz

članstva i način upravljanja. Ovo poglavlje reguliše izuzetke u odnosu na klauzulu
najpovlašćenije nacije, kao i prekršaje i kaznene mere u slučaju dampinga. Ovim izuzecima
GATT je praktično obezvredio klauzulu najpovlašćenije nacije. GATT je ostvario značajne
pretpostvake za povećanje obima razmene u periodu posle Drugog svjetskog rata, ali je
uglavnom delovao u skladu sa potrebama industrijski razvijenih zemalja.

Četvrto poglavlje,

“Trgovina i razvoj”, GATT je dobio 1965. godine. Na osnovu

ovog poglavlja zemljama u razvoju je obezbeđen sistem preferencijala za trgovinu na tržištu
razvijenih zemalja (koji se sastoji u smanjenu carina i drugih ograničenja za proizvode
zemalja u razvoju).

Na osnovu prethodnog, može se zaključiti da pravila GATT-a počivaju na tri principa:

1. princip reciprociteta – koji podrazumeva da kada neka zemlja smanji carine na robu

druge zemlje, ona može očekivati da će i druga zemlja to uzvratno uraditi,

2. princip nediskriminacije – koji podrazumeva da zemlja ne može dati drugoj zemlji ili

grupi zemalja perferencijalni trgovinski tretman na račun trećih zemalja (standard
najpovlačćenije nacije),

3. princip transparetnosti – GATT je podsticao zemlje da zemene necarinske barijere i da

se obavežu da ih neće ponovo povećavati.

Čenić Jotanović G. Međunarodni ekonomski odnosi, Banja Luka, 2006.

Subvencije su prihvatljive samo ako se odobravaju kod zaštite poljoprivrednih proizvoda, a državna trgovina

ukoliko nije bazirana na diskriminaciji i ako poštuje princip slobodne trgovine.

Visoka železnička škola strukovnih studija Strana