САДРЖАЈ
1. Увод...........................................................................................стр. 3
2. Врсте мобинга..........................................................................стр. 4
2.1. Врсте напада.........................................................................стр. 4
3. Фазе мобинга............................................................................стр. 5
4. Здравствене сметнје и симптоми мобинга..........................стр. 7
5. Развој мобинга..........................................................................стр. 9
5.1. Жртве мобинга.....................................................................стр.11
6. Мобер.........................................................................................стр.12
7. Начин спречавања и борбр против мобинга.....................стр.12
8. Последице мобинга.................................................................стр.14
Закључак.......................................................................................стр.16
1. УВОД
Мобинг је патолошка (непријатељска и неетичка) комуникација на радном месту,
коју систематски упућује једна или више особа углавном ка једној особи током
мобинга изложеној психичком злостављању и стављеној у беспомоћну и
безизлазну ситуацију где је задржана средствима константних активности мобинга.
Активности мобинга су веома фреквентне (барем једном седмично) и одигравају се
током дужег временског периода (најмање шест месеци). Због велике учестаности
и дуготрајности непријатељског понашања ово малтретирање резултује великом
менталном, психосоматском и социјалном патњом.
Реч мобинг, енглески "mobbing", је кованица од глагола "to mob" што значи
простачки напасти, насрнути. Често се повезује и са рeчју "bully" (силеџија,
насилник, злостављати, кињити).
Генерално, ради се о новодефинисаном, али одавно постојећем облику
злостављања на радном месту. У суштини подразумева стално нападање,
понижавање, злостављање и изолацију, све до тачке када особа изложена мобингу
једноставно више не може да функционише на радном месту, а све са крајњим
циљем да се она потпуно елиминише, или да се једноставно прогласи параноичном
или лудом. Ради се о злостављању које у главном није сексуално и расно
мотивисано. Психијатри, али и многи други лекари, кажу да се са таквим
проблемом већ дуго сусрећу, али да је он тек скоро добио и своју дијагнозу. Какве
је размере у свету попримио мобинг говоре многи законски акти донесени у
многим државама, претежно развијеним, који предвиђају санкције у случајевима
мобинга. А његову распрострањеност илуструју и многа интерна правила у
мултинационалним компанијама која спречавају мобинг. Нпр. немачки произвођач
аутомобила Фолксваген је увео такво правило којим се мобинг спречава, чак и по
цену отказа за оне који свој посао раде добро али неког на било који начин
злостављају.
Жртва мобинга може постати свако, без обзира на пол, године живота, социјални
статус, спољашњи изглед, степен образовања или професионалну позицију.
Штавише, што је посао боље позициониран то је мобинг суптилнији. Иако
истраживања и искуства показују да су мобингом подједнако угрожени и
мушкарци и жене, при чему по правилу мушкарци злостављају мушкарце, а жене
готово искључиво жене, стручњаци сматрају да су жене ипак за нијансу ризичнија
група.
Као што је већ речено Мобинг је широко распрострањена појава чије се последице
рефлектују на социјално окружење, радну средину и на појединца, па се проблем
посматра са психолошког, медицинског, социјолошког и правног аспекта, а са
циљем да се упозори на значајност проблема и његовог благовременог
препознавања. Јер се мобинг може спречити перманентном примарном
превенцијом, информисањем и едукацијом. Конкретним мерама као што су нпр. :
лични тренинзи комуникацијских вештина, заштитно законодавство,
организацијска политика, пракса која примењује Правилнике о раду који не
толеришу злостављање.
2
јој се не обраћа, у неким случајевима чак јој је и забрањено да се обраћа колегама,
сви се понашају као да иста не постоји, премешта се у просторију далеко од колега
или руководилаца, не позива се на заједничке састанке, не позива се да учествује на
заједничким прославама, паузама, неформалним дружењима и сл.
Напад на личну репутацију
подразумева неосноване и лажне приче о жртви и
њеном пословном и приватном животу, оговарање, исмијавање (нпр. у вези
евентуалне хендикепираности жртве, или њезиног порекла, или начина говора),
негативни коментари личних карактеристика жртве итд.
Напад на квалитет професионалног рада
чине сталне и неосноване критике и
приговори, вређање, понижавање, претерана контрола, стална кажњавања и ниска
оцена рада ничим доказана. Под овим нападом се подразумева и када
претпостављени не похвали или неадекватно награди подчињеног. Такође, жртви
се не дају радни задаци и одузимају средства рада нпр. рачунар, телефон ("синдром
празног стола"). Или јој се задају задаци неприлагођени професионалној
квалификацији. Задаци су преједноставни или прекомпликовани и захтевају од
жртве способности које нема (циљ је натерати жртву да погреши или је понизити),
затрпавање задацима са веома кратким роковима ("синдром пуног стола"). Као и
стално мењање радних задатака.
Напад на физичко здравље
се дешава када се жртва присиљава да обавља задатке
који нарушавају или угрожавају њено здравље, недопуштају јој се годишњи одмори
или слободни дани, приговарају се коришћење боловања и иста контролишу, прети
се физичким нападима, жртви се прети или се сексуално узнемирава (по неким
истраживањима физичко и сексуално насиље међу радницима у зависности од
мотива се сврстава у облике мобинг напада).
3. ФАЗЕ МОБИНГА
Мобинг мења свој карактер са променом друштвене околине. Истраживања
откривају веома стереотипне правце развоја мобинга у одређеној групи који се
смењују током времена.
1.
Критични инциденти
. Иницијална мобинг ситуација је увек таква да се може
описати као конфликт. Стога се мобинг може посматрати као ескалација
конфликта. До сада није разјашњено који детаљи утичну на то да се конфликт
развије у мобинг ситуацију. Хипотетички ово је прва фаза мобинга, за коју се може
прецизирита да још увек није мобинг у правом смислу речи. Најчешће ова фаза
траје врло кратко, када се у следећој фази откривају поступци жигосања од стране
колега, претпостављених или топ менаџмента.
2.
Мобинг и жигосање
. Како је већ наведено, мобинг активности могу садржати
бројна понашања која, у нормалној интеракцији, нужно не морају индицирати
агресију, или било какве покушаје искључивања или избацивања некога. Међутим,
бити предмет ових понашања скоро свакодневно, током врло дугог периода, при
чему су таква понашања употребљена да искажу непријатељство, то значи да та
4
понашања мењају свој контекст и користе се да означе тј. жигосају некога у групи.
У ствари, сва посматрана понашања, без обзира на њихова значења у нормалној
свакодневној комуникацији, имају заједнички циљ да се издвоји особа и иста казни.
Такође, агресивна манипулација је главна карактеристика ових активности.
3.
Кадровски менаџмент
. Када се менаџмент коначно умеша, случај постаје
званичан. Услед претходног жигосања жртве, веома је лако да се донесу погрешне
процене и стави кривица на терет мобиране особе. Менаџмент тежи да прихвати и
преузме предрасуде произведене током претходних фаза. Чини се да ово често има
везе са тим да се жели отарасти проблема, тј. мобиране особе. Такође, ово често
резултује озбиљним кршењима жртвиних људских права. У овој фази, мобирана
особа коначно буде означена (жигосана). Услед фундаменталних грешака при
схватању проблема, колеге и менаџмент радије теже измишљању објашњења
базирана на претпоставкама и личним карактеристикама жртве, него на факторима
околине у којој је настао проблем. Ово делом може бити и случај када је менаџмент
одговоран за психодруштвено при том одбија да прихвати своју одговорност.
4.
Погрешна дијагноза
. Ако мобирана особа потражи контакт са психијатром или
психологом, постоји велики ризик да ови стручњаци погрешно разумеју стање, јер
по обичају имају мањак искуства са истраживањима друштвених стања на радним
местима. Због тога, они теже томе да осуђују жртву услед неких нетачних личних
схватања. Што ствара велики ризик да жртва буде маркирана погрешном
дијагнозом као што су нпр. параноја, агресивна параноја, депресија, поремећај у
прилагођавању, поремећај личности и сл. Ове осуде могу уништити жртвине шансе
да оствари ишта од стручне рехабилтације при покушају да се поврати на тржиште
рада, или од професионалне рехабилитације при покушају да се врати на претходно
професионално место.
5
. Истеривање
. Јако добро су познате последице за жртве које су избачене услед
мобинга са радног места а тиме често и са тржишта рада много пре него су стекли
услове за пензионисање. Кад се жртва нађе у оваквој ситуацији изложена је
опасности од развоја озбиљних психичих оболења, због којих су жртве присиљене
да потраже медицинску и психолошку помоћ. Али како је већ речено, стручњаци
врло лако могу да успоставе погрешну дијагнозу за жртву јер не желе да поверују у
жртвину причу или не желе да се потруде да открију друштвене догађаје изазиваче
мобинга. Истеране жртве услед тога што буду погрешно маркиране често се никад
не врате на исто радно место, а врло често никад ни не добију било какав посао, јер
се са својом погрешном дијагнозом не могу вратити на тржиште рада.
Овде је потребно нагласити да је непотребно расправљати ко је изазвао конфликт и
ко је у праву, чак и ако је то од практичног значаја. Ипак, постоји друга поента у
овој ствари када се говори о мобингу: расправља се о друштвеном и психолошком
нападу на радном месту, што може имати апсолутне правне, друштвене,
финансијске и психичке последице на жртву. Ове последице су тако озбиљне и
поремећујуће да се треба врло јасно истаћи да феномен мобинга треба посматрати
као насртај на људска права жртве. Неки примери мобинга имају врло трагичне
судбине укључујући и кршења основних људских права, што је у већини друштава
санкционисано већ дуги временски период. У друштвима високо
индустријализованог западног света, радно место је једино преостало бојно поље
5
