УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
ФАКУЛТЕТ ЗАШТИТЕ НА РАДУ
ТЕХНИЧКИ МАТЕРИЈАЛИ
ШКОЛСКА 2014-2015 ГОДИНА
ИСТОРИЈАТ КЛАСИФИКАЦИЈА И СТРУКТУРА МАКРОМОЛЕКУЛА
КОД ПОЛИМЕРА
Семинарски Рад
Ментор: Мр Милан Протић Студент: Немања Момчиловић
број индекса: 14092
Ниш, априла 2015. год.
Садржај:
1. Увод ..........................................................................................................2
2. Историјат полимера.................................................................................3
3. Класификација полимера........................................................................5
4. Структура макромолекула......................................................................8
5. Закључак.................................................................................................12
6. Литература..............................................................................................13
2. Историјат полимера
За време грађанског рата у САД (1861 - 1865) недостатак слоноваче за производњу
билијарских кугли навео је фирму „Phelan & Collander“ да понуди 10.000 долара ономе ко
нађе одговарајућу замену за слоновачу. Џон Весли Хајат Инжењер који је радио као
штампар у Албанију (главни град државе Њујорк). Након неколико година
експерементисања, поднео је захтев за патентирање, у коме даје опис о деловању камфора
на пироксилин, који је направљен од памука и азотне киселине. Материјал ове врсте се
није могао пресовати, али се могао сећи и обликовати на исти начин као и слоновача. На
основу овог патента, Хајат је формирао компанију по имену
„ Albany Billiard Ball
Company“.
Компанија касније бива пресељена из Албанија у Њујорк, име јој је променио у
„Celluloid Manifacturing Company“.
Име „celuloid“ сковао је његов брат Исаја Смит Хајат,
који је сарађивао на многим експериментима свог брата. Четири деценија касније
индустрија полимерних материјала начинила је значајан корак напред. Године 1909.
Доктор Лео Хендрик Бекеланд после многих експеримената, успео је да добије
контролабилну реакцију између фенола и формалдехида. Многи други произвођачи
комбиновали су ове материје али нису могли да добију употребљив производ. Добијени
материјал назван „
бакелит
“, по свом проналазачу, био је прва синтетичка смола и
представљао је зачетак индустрије синтетичких пластичних материјала.
Други полимерни материјали добијени вештачким путем уследили су врло брзо са
бакелитом: казеин 1919. године; алкид и анилинформалдехид 1926, целулозни ацетат и
поливинил хлорид 1927. И уреаформ – алдехид. Током децембра 1935 године хемичари
који су радили у
„Imperial Chemical Industries“,
изазвали су реакцију етилена под високим
притиском са случајно додатом малом количином кисеоника, што се испоставило да је
добијени материјал има добра електроизолацона својства па су током Другог светског
рата коришћене велике количине тог материјала за изолацију проводника електричне
струје. После рата потражња је нагло опала па су произвођачи почели да трагају за другим
видовима употребе. Енох Т. Ференгрен и Вилијам Копитке су развили метод за
производњу дуване пластике, тј. Пластичних предмета добијених дувањем пластике у
калупу, што је била комбинација извлачења и дувања у калупу. Полиетилен се показао као
идеалан материјал за овакву врсту технологије, док су се дуване боце појавиле током
1947. године.
Године 1953. др Карл Циглер је открио процес за производњу полиетилена
коришћењем титанијумтетрахлорида и триетил – алуминијума као катализатора, резултат
био је добијени материјал веће густине. Године 1959 већ пет фабрика је почело да
производи боце за детерџент. Оваква искуства су привлачила пажњу физичара и хемичара
који су извршили опширнија истраживања полимерних материјала. Посебно је
интересантан приступ Де Жена у проучавању физике полимерних материјала.
