Vidovdanska etika
Садржај
3
Увод
Витешка хуманост великих војвода, њихова милосрдност, поштовање, наклоност
лепим краљевским кћерима, проткана чашћу, јунаштвом, поносом и господством, али и
оданост нацији, вери и владару, у Косовској бици имају величанствену потврду. Том
узвишеном господству, потом, дивили су се и њиме напајали многи нараштаји. И девојке, са
неутешном тугом у срцу, заручивале су се с косовским витезовима, тим “најкраснијим
херојима на овоме свету”. Оне одлазе на крваво бојиште да видају ране својим витезовима и
тиме показују своју верност националним јунацима. Према мишљењу Милоша Ђурића,
видовданска етика управо је израсла из симбиозе етичких вредности Косовске битке, самог
култа,наше православне вере, средњовековне витешке традиције и народне епике. Тако је
она постала неписана философија морала српског народа. Та етика не само да превазилази
уско национални значај већ по својој свеобухватности, човекољубљу, лепоти, љубави према
слободи,правди и највишим моралним вредностима живота има и – општеловелански
смисао.Зато се појам “круг вредности своје нације“ у тој етици може изразити и
вредностима “отачаства“, односно идеалом отаџбине. Свако онај који са унутрашњим
задовољством часног живота за своју нацију осећа да је испунио велики завет, остављајући
вредна дела поколењима,и заслужује да уђе у круг најзаслужнијих за културно-историјски
идуховни живот нације. Служити части своје нације, дакле, значи уједно служити и
духовно-историјском животу човечанства.Најбоља дела налазила су најјаче изворе управо у
временима страдања, а она су, опет, рађала највеће синове, најузвишеније примере и
најплеменитија дела. Косовско и послекосовско доба то најбоље доказују.
Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода
српскога. Загрлили видовданским загљајем. „У име целог народа честити Кнез се приволео

5
доноси, него ће благо нестајати у пријатном горењу као сунце кад за гору запада
упреливању сјајних боја; као животворно сунце, што је преко дана облагородило мирисаво
цвеће,равна поља, високе горе, сребропене реке, широка мора, божанствене зракове,
недокучивабезмерја. Мајка Југовића умире земним животом да, с Југом Богданом и
синовима, у ставу Богородице вечито престолује у души народној, и, као принцип снаге и
живота, као принципморала, да буде побуда, мотор прегнућа, да буде врело за духовну
окрепу, и калем за оплемењивање и појачавање слабих душа“
Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину
неба и земље, и правом ценом оценила земаљско и небеско царство. О томе народна песма
потресно казује и прича:
Полетео соко тица сива,
Од светиње од Јерусалима
И он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија:
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице,
Однесе је Кнезу на Косово,
Спусти књигу Цару на колено,
Сама књига Цару беседила:
„Царе Лазо, честито колено!
Исто.
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
Slični dokumenti