2
1. УВОД
Опште је познато да је један од најхуманијих послова на свету посао медицинске сестре
која помаже другим људима да сачувају највећу могућу вредност – здравље, или да се
опораве од обољења.
Медицинске сестре имају огромну улогу у друштву јер утичу на стварање позитивних
навика везаних за здравље. Њихова улога у здравственом систему је такође веома
велика јер чине највећи проценат здравствених радника и део су сваког тима.
Да би свој посао могли обављати коректно, медицинске сестра морају бити
емоционално зреле и стабилне особе које могу разумети људске патње и носити се са
њима. Требају се знати поставити и адекватно функционисати у хитним стањима,
правично реаговати у решавању многих етичких дилема.
Извршавање свих ових послова и радних задатака доводи до физичког, али и
интелектуалног исцрпљивања које се из дана у дан продубљује. Последњих година се
користи термин „burn out“ или синдром изгарања за означавање низа телесних и
менталних симптома исцрпљености који се најчешће јављају као одложени одговор на
хроничне емоционалне и интерпесоналне стресне догађаје на радном месту.
О овом феномену се прво почело говорити у високо индустријализованим земља, а сада
је ово незаобилазна тема широм света.
Предуслов за квалитетно обављање послова и радних задатака свих, па тако и
медицинских сестара, је позитивна атмосфера на радном месту која не спутава, него
подстиче на рад и продубљује колегијалне односе.
3
2. ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУП РАДУ
Развој концепта започиње запажањем да су сви живи организми приморани да своју
сложену и хармоничну унутрашњу равнотежу, неопходну за одржавање живота штите
од непрекиног деловања разноврсних чиниоца. То им омогућују бројни одбрамбени
механизми који се супростављају реметичним чиниоцима штитећи их и поново
успостављајући нарушену равнотежу.
2.1.
Стрес
Енглеска реч "стрес" означава велики притисак, напрезање, напор. Ханс Селyе је
тридесетих година прошлог века преузео термин стрес да би њиме објаснио ефекте
дуготрајног деловања разних чинилаца на живе организме. Према Селyе, стрес је општа
реакција тј. скуп неспецифичних реакција организма, на било који захтев за
приллагодјавањем измењеним условима спољасње средине. Циљ је одржавање
унутрашње хомеостазе, која је неопходна за преживљавање. Ову реакцију назвао је
"општим адаптационим синдромом".
Стрес је дакле, процес који се одиграва у организму када је он иложен било каквој
агресији која је у таквој мери угрожава и ремети његово тодашње стање, да и одбрана
коришћењем само појединих специфичних одбрамбених механизама није могућа.
Коришћење ових појединих адаптивних механизама специфичних у односу на
одредјене чиниоце, не назива се стрес. Тек када је организам приморан да користи све
своје адаптивне механизме, говори се о стресу, тј. о општем адаптационом синдрому.
Селyе је утврдио да општи адаптациони синдром има три сукцесивна стадијума:
стадијум аларма
– који почиње од тренутка деловања стимуланса на које тело
није адаптирано,
стадијум отпора
– у којем се тело адаптира на нове услове, и
стадијум исцрпљења
– односно слома одбрамбених снага организма када може
да додје до развоја болести, па чак и до смрти.
Разликује се две врсте стреса:
еустрес
, који је пријатан и доприноси здрављу, и
дистрес,
који је непријатан и угрожава здравље.
5
Под кризном сутиацијом подразумевају се посебне ситуације у животу јединке, када је
нарушена дотадашња равнотежа. У кризним ситуацијама, које добрим делом спадају у
оно што прати нормалан живот, човек користи одговарајуће специфичне, дакле,
огрничене адаптивне механизме и тиме кризну ситуацију решава без већих последица.
Међутим, ако је криза озбиљна или траје дуже, може доћи до слома адаптивне снаге, а
последице су сличне или истоветне онима које се виде код стреса.
У последње време снажне економске , социјалне, демографске, политичке и еколошке
промене на глобалном , регионалном и локалном нивоу одражавају се на радну
средину, процесе рада и саме раднике, стављајући у први план професионални (радни )
стрес као доминантан фактор штетности. Последњих година пажњу
мултидисциплинарних тимова заокупља синдром изгарања – "burnout syndrome" , као
посебна врста радног стреса. Најчешће се дефинише као маладаптивна реакција на
висок ниво хроничног стреса везаног за посао којим се појединац бави.
2.2.
Синдром изгарања
Синдром изгарања (сагоревања) представља посебан проблем у ткз. услужним
занимањима, где суштину посла чини однос давалац – прималац услуга, као што су
здравствени радници, психолозо , радници, адвокати, дефектолози, васпитачи и
просветни радници. burnout је веома присутан међу здравственим радницима, јер
здравствени радник (давалац услуга) уноси висок емоционални улог у решавање
најсуптилних физичких, психичких и социјалних корисника услуга.
Синдром изгарања се манифестује:
Емоционалном празнином
– односи се на сећање радника да су његови
емоционални капацитети преоптерећени и исцрпљени, а прати их и телесна
исцрпљеност.
деперсонализацијом
– карактерише се негативним, безосећајним, циничним
или равнодушним реакцијама према људима и њиховим патњама и
дистанцирањем од њих и
смањеном самореализацијом
– карактерише се осећањем нестручности и
некомпетентности, уз неуспех у раду.
6
Најчешће телесни симптоми су поремећај спавања, претерани умор,
гастроинтестиналне сметње, болови у леђима, главобоље, различите промене на кожи
или болови у прекордијуму необјашњивог порекла.
Менталне и бихејвиоралне промене су још суптилније. Често се карактеришу
изразитом иритабилношћу, сексуалним проблемима (импотенција и фригидност) ,
неодмереном љутњом и ниским фрустрационим прагом. Остали знаци афективних и
вољних поремећаја су преогресивно отуђење, губитак самопоуздања и самопоштовања,
депресија, колебљивост, немогућност концентрације или задржавања пажње,појачан
цинизам и песимизам, општи осећај узалудности, незадовољство послом, одсуствовање
или напуштање посла.
Емпиријска истраживања фокусирају синдром изгарања у социјалне оквире радног
места, везујући се првенствено за сутационе и професионалне факторе.
Када је реч о карактеристикама радне средине и организацијским факторима
најзначајнији су:
пренатрпаност послом, интензитет посла, интерперсонални конфликти,
неадекватно коришћњење вештине и знања у посли, притисак који произилази
из радних захтева,
низак степен подршке надређених и сарадника,
недостатак контроле над послом и временом,
немогућност одлучивања и планирања, обиља административних и
парапрофесионалних послова.
Примећено је да се синдром изгарања чешће јавља на почетку каријере, јер особа кад се
суочава са новим послом и одговорношћу не добија довољно подршке и разумевања од
старијих колега. То доприноси повећању збуњености, нарочито у непријатељској,
такмичарској и средини са великим бројем запослених. Млађи људи су уопште узев,
подложнији изгарању и њихови симптоми су евидентнији јер су њихови одбрамбени
механизми слабији.
Ниво стреса има тенденцију нормализовања између тридестпрве и педесет пете године
старости због сталног посла, већег професионалног искуства, зрелости, као и опште
8
средства за рад, неадекватан радни простор, суочавање с неизлечивим болесницима,
административне послове, ноћни рад и преоптерећеност активним радним сатима. У
односу на општу популацију, код здравствених радника знатно је повећан морбидитет
од психичких поремећаја и психосоматских болести.
Резултати до данас објављених истраживања верификују повезаност између синдрома
изгарања и смањеног степена квалитета у извршавању свакодневних радних
активности. Појава синдрома знатно је чешћа у радним срединама где запослени
описују постојање несигурности радног места, неодговарајућу заштиту радника, честу
потребу прековременог рада, изненадне промене у процесу рада, повећану учесталост
обављања хитних радних активности, недовољност дневног и недељног одмора,
неадекватна лична примања, незадовољавајуће руководеће структуре, осећај
бесмислености извршавања радних задатака.
Висок удео стреса и изгарање бележи се код здравствених радника који су у знатном
обиму изложени смртним исходима болести. До данас нису описани релевантни
резултати о стању које се назива „туга“, а која настаје код здравствених радника после
смртног исхода лечења болесника. Последично, и образовање здравствених радника о
процесу жаловања недовољно је, па је усмерено на системску подршку члановима
болесникове породице. Разумевање појма „туга“, коју здравствени радници
проживљавају када су суочени са смртним исходом пацијента, доприноси побољшању
разумевања механизама за суочавање. Стога је потребно континуирано допуњавање
нових знања о методама палијативне неге.
До данас је, а према објављеним резултатима студија, верификовано: медицинске
сестре/техничари, који свакодневно раде с умирућим болесницима, изложени су
многобројним психичким и физичким стресорима, учесталост симптома синдрома
изгарања је значајна, знатан број медицинских сестара које раде с умирућим
пацијентима задовољава критеријуме за верификацију дијагнозе синдрома изгарања на
послу, а дуготрајнија изложеност стресорима узрокује повећање броја и степена
симптома изгарања.
2.2.2.
Основне карактеристике синдрома изгарања
