Auotrsko pravo i slobodan pristup infoprmacijama

AUTORSKO PRAVO I SLOBODAN PRISTUP

Autorsko pravo kao deo šireg koncepta intelektualne svojine obuhvata prava stvaraoca književnih, naučnih i umetničkih dela i dela iz drugih oblasti stvaralaštva. U zakonskoj regulativi naročito je značajno od druge polovine 20. Veka, kada je, zahvaljujući tehnološkom napretku, olakšano umnožavanje i širenje autorskih dela.
Tradicionalno, autorsko pravo poznaje dve krajnosti: princip tradicionalnog vlasništva koji podrazumeva potpunu zaštitu autorstva i princip potpunog pristupa delu, bez zaštite prava.
Prvi princip odslikava potrebu da se autor potpuno zaštiti i može voditi u cenzuru. Podrazumeva potpunu zaštitu autorskih prava i oslanja se na zakonsku regulativu. Princip ”nijedno pravo zadržano” odslikava drugu krajnost pojave, princip za koji se zalažu bibliotekari u nastojanju da ispune svoju misiju i korisnicima obezbede neophodne informacije.. Kao srednje rešenje u procesima digitalizacije informacija, javlja se Creative Commons licenca koja omogućuje da autori sami određuju nivo zaštite svojih dela. Na ovaj način mogu se izbeći oba potencijalna problema – cenzura i zloupotreba informacija.
Ovakav princip zaštite čini se prihvatljivim u informacionom društvu koje će karakterisati sve brža i po obimu veća razmena informacija. U ovakvim okolnostima glavni problem biće pronalaženje i selekcija informacija, a zaštita autorskog prava na tradicionalan način mogla bi biti samo prepreka u efektnom korišćenju informacija. Stoga je važno da princip slobodnog pristupa za koji se bibliotekari zalažu kao protivteža cenzuri u većoj meri bude promovisan i prihvaćen. Creative Commons u tom smislu miri ove suprotnosti u dovoljnoj meri da pristup elektronskim sadržajima bude omogućen, a da pritom autori ne smatraju svoja prava ugroženim.

Ključne reči: autorsko pravo, zaštita autorskog prava, elektronske informacije, Creative Commons.

Autorsko pravo obuhvata prava stvaraoca književnih, naučnih i umetničkih dela i dela iz drugih oblasti stvaralaštva. Deo su šireg koncepta intelektualne svojine, a u pravnoj regulativi pojavljuju se u 16. Veku sa pojavom štamparije kao pravna akta za zaštitu interesa štampara. Kasnije, tokom 18. Veka, kada dolazi do osvajanja građanskih prava i sloboda, autorska prava utemeljuju se u kontinentalnoj pravnoj tradiciji.
Ipak, tek u 20. Veku, kada nastaje teorijski koncept društva znanja, intelektualna svojina dobija značajno mesto u svim nacionalnim pravnim sistemima, kao i u važnim međunarodnim dokumentima. U novim okolnostima, kada se, zahvaljujući razvoju tehnologije, književna i druga autorska dela mogu relativno jeftino i lako umnožavati i prenositi, zakonska regulativa bila je očekivan odgovor na hiperprodukciju.
Sa druge strane, procesi zaštite autorskih prava znatno se usložnjavaju i iziskuju novu pravnu regulativu, a više nego ikada poziva se na etičnost prilikom korišćenja informacija.

Intelektualna svojina odnosi se na stvaralaštvo uma: pronalaske, književna i umetnička dela i simbole, imena i slike koji se koriste u trgovini.
U pravnom smislu, tretira se kao i sva druga vlasnička prava, na osnovu kojih stvaraoci ostvaruju korist od svog rada. Prava intelektualne svojine zagarantovana su Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, u kojoj u članu 27 stoji da svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svakog naučnog, književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac.

Intelektualna svojina je širok pojam koji uključuje:

• industrijsku svojinu (patenti, pronalasci, žigovi, industrijski dizajn i geografske oznake) i
• autorsko pravo (književna dela kao što su romani, poezija i drame, filmovi, muzička dela, umetnička dela kao što su crteži, slike, fotografije i skulpture i arhitektonski dizajn).

Autorsko pravo kao aspekt intelektualne svojine jeste korpus zakona koji priznaju piscima, umetnicima i drugim stvaraocima zaštitu njihovih književnih i umetničkih kreacija, koja se obično nazivaju „delima“. Mada je prvi zakon u oblasti autorskog prava donet 1709. Godine u Francuskoj, tek u 20. Veku ova problematika postala je naročito važna zbog razvoja tehnologije koji je omogućio masovno umnožavanje autorskih dela.
U svetlu novih tehnologija, važno je pomenuti Milenijumski zakon o zaštiti autorskih prava nad digitalnim sadržajima (Digital Millenium Copzright Act) donet u Kongresu SAD 1998. Ovaj zakon štiti autore koji smatraju da su objavljivanjem dela na Internetu povređena vlasnička prava. U Kraljevini Jugoslaviji prvi Zakon o zaštiti autorskog prava donet je 1929. Godine, a do danas je više puta bio revidiran radi usklađivanja sa srodnim evropskim dokumentima. Važeći Zakon o autorskom i srodnim pravima čiji je tekst usklađen sa standardima Evropske unije donet je 2009. Godine. Među važnim dokumentima EU koji služe kao model za nacionalne standardizacije nalaze se Smernice. Ovaj dokument značajan je i zbog činjenice da odslikava nove trendove u izdavaštvu i bibliotekarstvu, te njima prilagođava regulativu. Prema smernicama, biblioteke, univerziteti, arhivi i dokumentacioni centri, više nemaju pravo da bez posebnih ugovora i naknade:

• prikazuju na ekranima zaštićene digitalne medije
• dozvole korisnicima da u svojim prostorijama koriste zaštićene digitalne medije u privatne ili nastavne svrhe, da ih pretražuju ili saslušavaju
• dozvole korisnicima da u svojim prostorijama naprave digitalne kopije u privatne i nastavne svrhe
• omoguće eksternim korisnicima pristup elektronskim medijima
• naprave digitalne kopije nekog dela zbog osiguranja fonda ili arhiviranja
• zaštićene digitalne medije pošalju pomoću ftp – a ili e – mail – om nekoj drugoj biblioteci, instituciji ili pojedincu.

Ove smernice, prema svim evropskim bibliotečkim udruženjima, ozbiljno narušavaju princip slobodnog pristupa informacijama za koji se bibliotekari zalažu. Radna grupa Instituta za bibliotekarstvo Nemačke izrazila je svoj stav prema ovakvom vidu ograničenja slobode pristupa u dokumentu koji je uputila nemačkim članovima Evropskog parlamenta.
Dobrila Begenišić u 12 tačaka navodi stavove iznete u ovom dokumentu, među kojima i da u informacionom društvu slobodan pristup informacijama dobija poseban značaj, kao i da se u današnjoj, digitalnoj, eri ne sme dati primat komercijalnim vrednostima u odnosu na opšte legitimne interese.