Crkva i vlast u Sovjetskoj Rusiji

Crkva i vlast u Sovjetskoj Rusiji

Usled revolucije u Rusiji u 20. veku, pretila je opasnost da će ti strahotni događaji potisnuti i iskoreniti svaki trag vere u ruskom narodu, od davnina poznatom kao jednom od najreligioznijih naroda u svetu. Ruska crkva je proživela decenije strašnog progoma, no snaga vere i naroda koji su veru nosi iskreno u svojim srcima, uspela je da je prevaziđe, da hrišćanstvo ipak na kraju pobedi i otarasi se tame koju je sa sobom donela revolucija i pojava surovog komunizma.
Baveći se temom borbe ruske pravoslavne crkve za opstanak, o njenom opiranju da se prepusti i potklekne pod terorom koji ja nad njom bio nemilosrdno sprovođen, budi u nama, posetili Rusiju ili ne, jaču veru i u crkvu i u nadu koju ona obećava, veru da spasenje ipak postoji, koliko god to u izvesom trenutku, odnosno periodu, delovalo nemoguće.

U čitavom Sovjetskom savezu 1939. godine bilo je aktivno stotinu crkava, a za nešto manje od polovine veka čak jedanaest hiljada. U njima se služila sveta Liturgija koja je jedina i sama za sebe bila u stanju da održi pravoslavnu veru u ruskom narodu, živom i budnom, pri čemu je ruski i religiozni čovek morao da se okrene sebi, da u svojoj duši, na jedan doista čudesan način spozna istinu, nadu oličenu u Gospodu, u Vaskrslom Hristu. Upravo ta spoznaja je bila ono što je stvaralo tu nepokolebljivu veru u okolnostima koje su ukazivale na gotovo neizbežnu propast, krah. Crkva, iako izlagana brojnim iskušenjima, ostajala je čvrsto sjedinjena i ravnopravna sa svojim narodom.
Pravoslavna vera, i vera uopšte, u onima koji je iskreno i sa ljubavlju prihvataju u svoja srca, činila je tad, kao i danas, osovinu ljudskom telu, odnosno duši, njegovu „kičmu“. Rađa osećanja koja imaju moć da nadilazensvakodnevne brige i nedaće. Takva vera ugnezdila se duboko u dušu ruskog naroda, kao u retko kojem drugom narodu, još hiljadu godina pre. Umesto da je oslavi, sovjetska revolucija je zapravo još više ojačala veru.
Prošli vek bio je period najvećeg stradanja i mučeništva ruskog naroda, vreme jedne užasavajuće antropološke kataklizme. Progoni koje su pretrpeli i narod i Crkva, mogu se meriti ili čak i prevazilaze razinu rimskog ili terora iz vremena francuske revolucije. Stradali su episkopi, sveštenici, muškarci i žene, deca i starci – bez izuzetaka. NJihove žrtve su bile dostajne žrtava prvih hrišćana i ni svi užasi koji su zadesili ruski narod i crkvu nisu uspeli da slove snagu vere u Hrista.
Ruska recolucija, kao i sve druge revolucije tokom istorije, kao jedan od ciljeva imala je desakralizaciju, obezboženje sveta i uništenje vere čija je snaga bila izuzetna, koja je okupljala narod u jedno teško raskidivo jedinstvo, i upravo tom snagom budila prkos prema samovoljama tirana.
Rusija je bila pod izuzetnim uticajem vizantizma, posebno u pogledu samodržavlja i pravoslavlja. Car je, kao i u Vizantiji, bio smatran Božijim pomazanikom, on je bio, kako navodi mitropolit moskovski Filaret „živo oruđe božije“. Poslednji car koji je bio takav, branitelj crkve i pravoslavlja, bio je Nikolaj II Romanov. NJegovim uklanjanjem sa vlasti započeo je period u kojem je vladao haos, tiranija i bezakonje. Taj vizantizam davao je snagu Rusiji i u borbama sa Poljskom, Švedskom, Francuskom i Turskom. Raskidanju sa tim načelima, i prošlošću uopšte, doprineo je umnogome Petar I svojim reformama. Bio je oduševljen zapadnom Evropom i nasilno je težio da „pozapadnjači“ Rusiju. Okrenuo se ka Zapadu i tako „otvorio vrata“ protestantizmu, racionalizmu, sekularizmu, masonstvu i ateizmu. Nije imao osećaja za duhovno i religiju, te je sve podredio državnom aparatu, pa čak i Crkvu. Ukinuo je Patrijaršiju i na čelo Sinoda postavio ober-prokurora , koji uglavnom nije ni bio pravoslavne vere.
Ni vladari posle Petra I nisu dobro doneli crkvi. Recimo, Katarina II je, isto kao što će to kasnije učiniti i boljševici, oduzela imanja manastirima, i ta imanja je davala svojim odanim i favorizovanim podanicima. Usled toga, u nedostatku izvora prihoda, manastiri su postepeno propadali, nisu mogli da se bave ni prosvećivanjem ni duhovno-kulturnom delatnošću, niti su mogli da održavaju škole i bogoslovije. U vreme Katarine II, tj. kad je stupila na vlast, Rusija je brojala 954 manastira, a nakon njene smrti taj broj je drastično opao na 254. Sve ovo je za posledicu imalo opadanje religioznosti. U društvu se postepeno formirala jedna otuđena elita koja se stidela svoje zemlje i svog porekla, a nasuprot njoj je bio narod – seljaci, sveštenstvo, sitno građanstvo – koji je preziro tu tuđu i pozapadnjačenu državu.
Položaj crkve, kao i osećaj za nacionalno, poboljšali su se u izvesnoj meri u 19. veku, nakon pobeda nad Napoleonom, ali raskol u društvu je postao još izraženiji. Intelektualna elita je podržavala ideje koje je propagirala francuska revolucija i liberalno-demokratske ideje, što je dovelo i do pojave i širenja ateizma, anarhizma i marksizma , i postepenog uništavanja ruske države. Rusijom su počele da se šire sekte i ateistička učenja i ideje, protiv čega je Ruska Pravoslavna Crkva, ali i car kao njen branitelj, bila nemoćna. Car je bio okružen izdajnicima koji su se pripremali za prevrat i rušenje monarhije. U februaru 1917. godine, ruski car, potonji Svetitelj i mučenik, veliki srbofil i dobrotvor srpskog naroda, Nikolaj II Romanov, pod velikim pritiskom i usled izdaje u najbližim krugovima, odrekao se prestola. Odmah po njegovoj aboliciji, počela je priprema sveruskog Crkvenog sabora, u kome su uzeli učešća i pripadnici crkvenog klira i bogoslovi koji nisu bili u kliru. Cilj sabora je bio da se unutar Ruske pravoslavne crkve sprovedu unutrašnje reforme. Prva savetovanja obavljena su u avgustu 1917. godine u Moskvi. Američka eparhija Ruske crkve poslala je svoja tri delegata: Arhiepiskopa Evdokima (Misčerskog) i sveštenike Aleksandra Kukulevskog i Leonida Turkeviča. U toku tog sabora, 25. oktobra 1917. godine, boljševici su zauzeli Petrovgrad. Deset dana kasnije, Sabor je izabrao episkopa Tihona, bivšeg arhipastira Američke eparhije, za Patrijarha moskovskog i cele Rusije. Pod prismotrom neprijateljski raspoloženih boljševika, hiljade pravoslavnih vernika proslavilo je njegov izbor pred Sabornom crkvom Uspenja Presvete Bogorodice u Kremlju. U narednih sedamdeset godina (1917–1988), od strane bezbožnih boljševika, na razne načine, pobijeno je četiri petine ruskih episkopa, desetine hiljada sveštenika i monaha i nekoliko desetina miliona vernog naroda. Sam Svjatejši Patrijarh Tihon držan je u kućnom zatvoru i na kraju umoren. A prvi novomučenik Ruske pravoslavne crkve iz redova crkvenog klira bio je otac Jovan Kočurov, veliki misionar Amerike, koji je posle povratka u Rusiju opsluživao parohiju u Petrovgradu. Još jedan bivši američki misionar, otac Aleksandar Hotovicki, koji je opsluživao parohiju u NJu Jorku, skončao je mučenički, pogubljen rukom bezbožnih komunista. Obojica su 1994. godine, od strane Ruske pravoslavne crkve, pribrojani redu Svetih ruskih novomučenika. Dinastija Romanovih je doživela svoj krvavi kraj 1918. godine, što je bio epilog događaja tokom prethodna dva veka.