njeno uključivanje u međunarodne privredne tokove.Savremena carina je u ekonomskom smislu
regulator zaštite domaće privrede, a samim time stvara i uslove za privredni razvoj zemlje. Carina
je potrebna svakoj zemlji i njenoj privredi bilo da je ona u razvoju, tranziciji ili je razvijena.

Osnovna podela carina, po kriterijumu kretanja robe u odnosu na nacionalno tržište je:



Uvozne carine;



Izvozne carine;



Tranzitne carine

Uvoz

robe iz celoga sveta je naša stvarnost. Uvozom se bave preduzeća, preduzetničke radnje ali i

ogranci stranih pravnh lica u Srbiji.
Reč uvoz ili Import robe nasatala je od latinske sintagme

in + portare

Uvoz je privredna aktivnost koja se sastoji od nabavke robe, usluga ili kapitala iz inostranstva na
teritoriji države. Iz budžetske perspektive uvozom se smatra samo ono što je prošlo carinu i za šta
su plaćeni svi carinski doprinosi.
Uvoz robe je unošenje, dopremanje, odnosno isporuka robe sa teritorije druge države na teritoriju
Republike, u skladu sa carinskim propima Republike. U računarskoj nauci uvoz označava radnju
koja omogućava pretvaranje i slanje podataka iz jedne aplikacije u drugu. Glavne zemlje
međunarodne trgovine su: Južna Koreja, Kanada, Ujedinjeno Kraljevstvo, Italija, Francuska,Japan,
Amerika, Kina i Nemačka.

Roba

kao opšti pojam označava elementarni ekonomski sastojak tržišnog poslovanja. Potiče od

italijanske reči

robba

. Roba je materijalno ili nematerijalno dobro čije je osnovno svojstvo da

zadovoljava određene ljudske potrebe. Međutim, takvo dobro dobija svjostvo robe tek kad se do nje
može doći zamenom ili kupovinom na tržištu. Dobro, koje služi za zadovoljavanje vlastitih potreba
onog ko ga je proizveo, nije roba.
Tek sa pojavom kapitalističkih proizvodnih odnosa roba postaje određujući ekonomski cilj.

POJAM SPOLJNOTRGOVINSKOG POSLOVANJA

Trajna orjentacija naše zemlje je slobodan uvoz i izvoz. Kontigentima se određuje obim uvoza
pojedine robe za određeni period ili po količini ili po vrednosti robe. I uvoz i izvoz se mogu
regulisati izdavanjem dozvole.
Roba se razvrstava na  slobodan  uvoz  i izvoz,  osim  one robe  koja se  pri  uvozu  razvrstava na
određene kontigente i robe koja se pri izvozu i uvozu razvrstava na robu na osnovu dozvole.
Spoljno trgovinski promet predstavlja sastavni deo drustvene reprodukcije,a obavljaju ga preduzeca
koja   su   specijalizovana   za   te   poslove   I   naravno   registrovane   za   obavljanje   spoljnotrgovniskog
prometa. Ova preduzeća moraju raspolagati organizovanjem taktičkim uslovima, kadrovima a treba
da imaju i finansijsku sposobnost. Preduzeća treba da posluju prema važećim poslovnim običajima i
postojećem moralu, pri cemu nikako ne smeju da štete ugledu zemlje kao i drugim preduzećima
koja se bave ovim poslovima i preduzeća sa kojima stupaju u poslovne odnose.
  Politika   i   smernice   spoljne   trgovine   prometa   utvrđuje   skupština   zemlje   i   naravno   brine   se   o
načelima izvršenja tih poslova. Značaj spoljašnje trgovine prometa je višestruk kako sa društvenog
tako i sa ekonomskog stanovišta.
Sa ekonomskog stanovišta ovih poslova između ostalog ogleda se u sličnom :
1) Optimalizacija nacionalne proizvodnje
2) Povecanje nacionalnog dohotka
3) Obezbjedjenje stranih novcanih sredstava prilikom izvoza što omogućuje plaćanje uvoza
4) Putem uvoza moze se savremenom tehnologijom proizvodima ističu se proizvodna iskustva
5) Na međunarodnom trzištu kroz konkurenciju meri se stepen produktivnosti i ekonomičnosti
domaće proizvodnje u odnosu na stranu.

Trgovina preduzeća koja se bave spoljnom trgovinom prometa ove poslove mogu obavljati u svoje
ime, i za svoj račun. U svoje ime i za tudji račun, kao i obostrano.
Trajna orjentacija svake zemlje je slobodan uvoz I izvoz robe ali obziran da se zemlje,smatraju
različite u pogledu stepena razvijenosti onda ne mogu sebi priuštiti kako uvoz tako i izvoz robe.

Visoko razvijene zemlje usled visoke tehnologije i produktivnosti rada,mogu se orjentisati na
slobodan uvoz i izvoz robe, jer su nekonkurentne na tržištu, pa čak i u najvećem broju slučajeva ove
I diktiraju uslove na tržištu pa pre svega i cene.

Srednje razvijene zemlje,a posebno nisko razvijene nemaju mogućnost izvoza iz razloga što često
ne mogu podmiriti sopstevene potrebe, a ako izvoze onda je to pretežno izvoz sirovina i
poluproizvoda što ne donosi dobit kao kad se izvoze konačni proizvodi i robe.

Bez obzira na uslove,u kojima posluju sve zemlje vode računa kako prilikom uvoza tako i prilikom
izvoza da zaštite svoju privredu, preduzimajući razne mere nekad čak i one nedopuštene, koje se
kose sa poslovnim običajima i poslovnim moralom.
Kada su u pitanju trgovinski poslovi sve robe se mogu prema režimu plaćanja i ograničenja svrstati
u 4 grupe :

1 ) robe čiji je uvoz I izvoz slobodan bez ikakvih ograničenja I nose oznaku
2) robe čiji je uvoz I izvoz ogranicen u vidu kontigenta I nose oznake K.
3) robe na čiji uvoz I izvoz moraju postojati posebna odobrenja I dozvole nose oznaku D.
4) Kao ROBE koje spadaju u neku od navedenih grupa ali su određenii posebni uslovi I nose
oznaku LBO.

Prilikom uvoza i izvoza mora postojati rešenje ministarstva za ekonomske odnose sa ministarstvom
te zemlje, a u njemu se obično predviđa vrsta robe, količina,iznos, vreme u koje se mora obaviti
posao, način uvoza,naziv krajnjeg korisnika robe. Svaki uvoz i izvoz robe mora se prijaviti
odgovarajućoj banci kako bi se imao uvid poslovanja trgovinskog posla naravno i iznos sredstava