Купина   је   вишегодишња   биљка   из   породице  Rosaceae  и   припада   роду    Robus  L.    У
природи је доста раширена као самоникла, а даје плодове различите величине.  Њихова
производња   данас   се   заснива   на   научним   принципима   и   савременој   агротехници   и
помотехници. Подижу се велики плантажни засади. Стварају се и уводе у производњу
нове   сорте   са   све   већим   привредно-биолошким   потенцијалом.   Купина   спада   у

ситно

(јагодасто) воће је врло рентабилно, отуда је његово гајење веома значајно особито за
индивидуалне пољопривредне произвођаче. Рентабилност се огледа пре свега

следећем:

рано роди,

редовно и обилно рађа,

плодови су богати разним хранљивим материјама (воћним шећером, киселинама,
минералним солима, витаминима, ароматичним материјама и другим састојцима, што
је са становишта исхране људи врло значајно),

плодови ситног јагодастог воћа представљају веома цењену сировину за домаћу
прераду и индустрију конзерви,

плодови се могу лако продати на иностраном тржишту, а посебно на конвертибилном,
где се постиже солидна цена, што чини ово воће врло рентабилним,

није пробирљиво у погледу земљишта и положаја,

лако се размножава, па је ширење веома брзо,

гајење је лако и једноставно па се може запослити нејака радна снага, што је значајно за привредно
неразвијене крајеве са становишта запошљава.

Порекло значај и распрострањеност

Купина је као воћна врста, а посебно у нашој земљи, врло млада култура. У Европи и

северној Америци налазе се бројне природне популације купина. Међутим, купина је као културна
воћка почела да се гаји релативно касно. Као прва племенита сорта

(Evergreen)

у Европи се гаји од

1809. године. Затим је у Америци у културу уведена сорта Дорчестер (

Dorchester)

, која је

откривена 1840. године.

На Балкану су племените сорте купине уведене у производњу 1936. године, и то прво у

Бугарској. У Србији су племените сорте купине интродуковане тек 1951. године, и то прво за
експерименталне сврхе, а у производњу су почеле да се уводе пре 35 година.

На споро увођење племените купине у производњу у нашој земљи, поред осталог, утицало

је и то што произвођачи нису прихватили европске сорте купине као што су: Хималаја, Тексас,
Изабела и друге, јер се нису много разликовале од наших дивљих купина. Међутим интродукцијом
америчких купина, а посебно сорти без бодљи, побуђено је велико интересовање.

Племените сорте купине се сада у нашој земљи гаје на релативно малој површини, од око

5232ха. Просечна производња купине последњих година износи око 28.000 т (РЗС, подаци за 2005.
годину)

Због обилне родности и високе рентабилности њено гајење се из године у годину све више

шири.

Привредни значај купини дају њене гeнетско-биолошке и производне особине којима се

она одликује, а што се огледа у следећем: брзо ступа у род; рађа редовно и обилно; плодови
купине имају велику хранљиву, технолошку и дијететску вредност, а погодни су и много тражени
за разне облике прераде, дубоко замрзавање и за потрошњу у свежем стању; производња купине је