Evroatlanska bezbednost

1. Odnosi velikih sila u Evropi posle II svetskog rata
Završetak Drugog svetskog rata označio je radikalnu prekretnicu u međunarodnim odnosima. Iako je započeo u Evropi, njegov globalni karakter šestogodišnjih sukoba rezultirao je sveobuhvatnim promenama međunarodne zajednice na političkom, ekonomskom i bezbednosnom polju.
Ekonomsko-socijalna slika Starog kontinenta nakon rata bila je jako sumorna. Ogromni materijalni i ljudski gubici, uništavanje civilnih, industrijskih i poljoprivrednih subjekata, razaranje infrastrukture evrospkih zemalja rezultirali su porastom nemaštine, gladi i ekonomskog beznađa velikog broja stanovništva. U svetskim razmerama je bila politički degradirana, a na unutrašnjem planu politički razjedinjena, oslabljena, nestabilna, s idejama komunizma na njenom istoku, ali i idejama socijalizma unutar zapadnih i južnih granica.
Takođe, Evropa je i na bezbednosnom planu bila jako slaba. U takvim uslovima, evropske zemlje nisu imale ni previše volje, ni želje, a ni realnih mogućnosti za formiranje vlastitih snaga sigurnosti.
O strukturi nove međunarodne zajednice glavnu reč su vodile pobedničke snage Antihitlerovske koalicije. Zbog različitih vizija članica, Antihitlerovska koalcija se raspada, tj. napušta je Sovjetski savez, a zbog svojih objektivnih slabosti izazvanih iscrpljujućim ratom, zapadnoevropske zemlje će prepustiti vodeću ulogu SAD-u u kreiranju evropskog i globalnog okruženja. Americi, kao najjačoj sili u to vreme, se otvara put da aktivno predvodi novu međunarodnu zajednicu. Dobila je priliku da sve svoje tradicionalne liberalne vrednosti prenese i ugradi i u Evropu, i u razne delove sveta.
Ostale sile su bilje jako daleko od Amerike. Francuska i Velika Britanija su se suočavale sa gubicima svojih kolonija i unutrašnjim teškoćama, Nemačka i Italija su ostale kao poražene sile Osovine, okupirane od strane Zapada, a SSSR zbog svojih materijalnih i ljudskih gubitaka ipak ostaje mnogo slabiji od SAD-a.
U Evropi je podignuta „gvozdena zavesa“ koja deli i evropski prostor, a kasnije i širu međunarodnu zajednicu na Zapadni i Istočni blok.
Ideološka borba dobila je dva glavna aktera- SAD (Zapad, kapitalizam) i SSSR (Istok, komunizam).

2. Vinston Čerčil i pojam „gvozdena zavesa“
„Gvozdena zavesa“ ili Blokovska podela je zapadnjački izraz koji je popularizovao Vinston Čerčil misleći na granicu koja je simbolično, ideološki i fizički podelila Evropu od kraja Drugog svetkog rata do kraja Hladnog rata, otprilike od 1945. do 1990. godine.
Prva zabeležena upotreba ovog termina bila je još 1819. godine, ali ga je popularizovao Čerčil u svom telegramu koji je poslao američkom predsedniku Hariju Trumanu izražavajući zabrinutost zbog postojeće situacije, a kasnije i u svom govoru na predavanju u Vestminsterskom koledžu.
Na početku, mnoge države su osudile ovaj govor. Međutim, kasnije je ova metafora široko prihvaćena kao oznaka, pre svega, za podelu Nemačke i Evrope na zapadni i istočni deo, a kasnije i šire međunarodne zajednice. Deo „gvozdene zavese“ je bio i čuveni Berlinski zid koji je srušen 1989. godine, a njegov pad je bio prvi korak ka ujedinjenju Nemačke.
Dok je postojala „gvozdna zavesa“, zemlje Istočne Evrope i mnoge u Centralnoj Evropi su bile pod političkim uticajem Sovjetskog saveza i predvođene Varšavskim paktom i komunizmom, kao vodećom ideologijom.
Zapadno od „gvozdene zavese“, države Zapadne i Južne Evrope (uz Austriju, Lihtenštajn, Švajcarsku i Zapadnu Nemačku) su se zasnivale na tržišnoj ekonomiji i kapitalističkim i demokratskim vrednostima. Većina ovih zemalja su bile u savezu sa SAD-om u NATO paktu.

3. Poreklo i sadržaj „doktrine odvraćanja“
„Doktrina odvraćanja“ ili „nuklearno odvraćanje“ ili „uzajamno osigurano uništenje“ je doktrina u vojnoj strategiji, po kojoj bi korišćenje celokupnog nuklearnog arsenala od strane dve sukobljene strane rezultiralo uništenjem i strane koja napada, i strane koja se brani. Ova doktrina je bazirana na teoriji odvraćanja, prema kojoj je razvijanje razornog oružja ključno kao pretnja neprijatelju kako bi se sprečila upotreba istog tog oružja. Prema ovoj strategiji obe strane pokušavaju da izbegnu najgori mogući ishod po sebe – nuklearnu anihilaciju.
Pretpostavlja se da obe strane imaju dovoljno nuklearnog oružja da unište onu drugu stranu, i da svaka strana, ukoliko je iz bilo kog razloga napadne druga strana, može da uzvrati jednakom ili većom silom. Očekivani ishod je trenutna eskalacija koja bi rezultovala potpunim i osiguranim uništenjem obe strane u sukobu.
Doktrina dalje pretpostavlja da se nijedna strana neće usuditi da lansira prvi udar, jer druga strana ima strategiju „lansiranja po upozorenju“, ili „sposobnost drugog udara sekundarnim snagama“, što bi dovelo do uništenja obe strane. Očekivani ishod ove doktrine je napeti, ali stabilni mir.
Glavna primena ove doktrine je započela tokom Hladnog rata u pokušaju sprečavanja bilo kakvog opšteg sukoba između SAD-a u SSSR-a, iako su se one posredno sukobile preko trećih zemalja. Ova strategija je takođe odgovorna za trku u naoružanju, jer su se obe strane svim silama trudile da održe nuklearni