Istorijski i savremeni didakticki sistemi

1. Uvod

Pojam sistem je jedan od najčešće susretanih pojmova u ovom vremenu. Reč je grčkog porekla (sıstem = sistem) i označava stav, poredak (nervni sistem, Sunčev sistem i dr.).
Danas postoje različite definicije sistema. Prema nekima sistemi se određuju kao skup elemenata čiji međusobni odnosi počivaju na određenim zakonima ili principima. Ovaj pojam se označava i kao mnoštvo međusobno povezanih i uzajamno zavisnih elemenata koji postoje i funkcionišu u odgovarajućem okruženju (sredini) zahvaljujući međusobnoj razmeni informacija. Tri su bitne determinante svakog sistema:
1. Postoji veći broj elemenata koji čine strukturu sistema, ali je potpuno ne determinišu, jer u različitim kombinacijama tih elemenata nastaju različiti sistemi;
2. Odosi između elemenata regulisani su zakonima, koji mogu biti:
2.1. prirodni, kao što je kod prirodnih i tehničkih sistema
2.2. društveni, kao kod pravvnih sistema
3. Ukoliko odnosi između elemenata nisu potpuno regulisani zakonom, oni se regulišu principima koje postavlja i formuliše tvorac sistema (čovek, društvo), pri čemu odnosi u tom sistemu mogu istovremeno biti uređeni kombinovano, zakonima i principima.
Svaki element, komponenta, odnosno svaki deo sistema predsavlja sistem za sebe. To znači da se svaki sistem sastoji od podsistema.
U povijesti su se razvijali razni didaktički sistemi kojima se određivala struktura rada u nastavi. Danas se spominje još i izraz strategija nastave. Reč je zapravo o različitom variranju odnosa između tri bitna faktora nastave tzv. didaktičkog trougla – nastavnik, učenik i nastavni sadržaji.
Uticaj tradicionalnih teorija se oseća i danas u mnogim obrazovnim sistemima. Međutim, stare teorije se sve više potiskuju i zamenjuju novim, koje nastoje da izbegnu jednostranosti u vrsti obrazovanja i izboru nastavnih sadržaja

2. Istorijski sistemi didaktike

Didaktika potiče od grčke reči didaskein, što znači poučavati, držati nastavu, jasno izlagati, dokazati. U posebno pedagoškom smislu i značenju «didaktika» se pojavljuje tek u 17. veku u Nemačkoj. Autori su didaktiku smatrali kao veštinu učenja, odnosno kao specifičnu praktičnu pedagošku veštinu. Komenski smatra da didaktika ne predstavlja samo veštinu učenja, već takođe i vaspitanje, «sveopštu veštinu svih da se uče svemu». Didaktika je ovako prihvaćena sve do početka 19. veka. Početkom 19. veka Herbart je razradio teorijske osnove didaktike, koja u njegovo vreme ulazi u okvir pedagogije. On pridaje poseban značaj prenošenju znanja na učenike, a ne učenju. Odatle je proizišao i osnovni zadatak didaktike koji se sastojao u analizi postupaka nastavnika u školi. Krajem 19. i početkom 20. veka javlja se nova pedagoška struja (Džon Đui), koja, za razliku od herbatijanaca, pridaje značaj aktivnosti učenja, tj. aktivnoj ulozi učenika. Danas, ova dva pravca nisu više suprotstavljena, niti su podređena jedan drugome. Nastava i učenje čine celinu, predstavljaju jedinstvo, u kome se prepliću i međusobno uslovljavaju. U savremenom poimanju didaktike mogu se uočiti četiri osnovna pravca: – didaktika kao nauka o nastavi i učenju u svim oblicima i na svim nivoima, – shvatanje didaktike kao teorije učenja i nastave, – shvatanje didaktike kao teorije obrazovnih sadržaja i nastavnih planova i – shvatanje didaktike kao teorije optimalnog učenja i nastavepomoću direktne nastave ili putem programa i nastavnih mašina. Prvi pravac je suviše širok i nedostatak tih teorija je u tome što se teško mogu direktno primeniti pri rešavanju konkretnih problema. Ostale tri definicije, poktivaju po jedan od tri različita aspekta jedinstvenog područja: tako prva podvlači naučni aspekt, druga prenaglašava idejni aspekt, dok je kod treće tehnički aspekt glavni predmet. Zadatak didaktike je izgradnja konceptualnog sistema čiju osnovu treba da čini suštinski odnos – jedinstvo nastave i učenja, u kome se ostvaruje njihova povezanost i uzajamnost. Možemo reći da je didaktika posebna pedagoška disciplina koja pručava suštinske probleme obrazovanja i vaspitanja putem nastave i učenja. Njen osnovni zadatak je da objasni zakonitosti prema kojima se odvija nastavni proces, kako bi se poznavanje tih zakonitosti moglo upotrebiti za uspešno ostvarivanje ciljeva i zadataka obrazovanja.