ЗАВРШНИ РАД
КОРЕЛАЦИЈА ПРИ ОБРАДИ БАЈКЕ
ЗЛАТОКОСА И ТРИ МЕДВЕДА
4
УВОД
Књижевност за децу, као посебна област књижевне уметности, поред општих
одлика које има ова уметност, има и своје специфичности и своју поетику. Она се и
својом тематиком, и стилизацијом мисли и осећања, језичким изразом и општим тоном
разликује од књижевности за одрасле. Чини се да је ту разлику најпотпуније направити
по психолошком критеријуму, по коме су разлике између ове две условно одвојиве
области једнаке разликама у психологији деце и одраслих људи.
Када кажемо да књижевност за децу својом поетиком пружа широке могућности
да се остваре циљеви наставног рада на њој, онда имамо у виду жанровско богатство и
разноврсност ове књижевности, њену тематско-мотивску, мисаоно-емотивну и
имагинативну разуђеност, занимљивост стилских поступака и употребе језичких
средстава у њој. Таквом поетиком и њеним чаролијама она је изазов за дечју машту, за
њихову пробуђену радозналост.
Све то није једнако доступно и блиско психологији деце и једнако вредно да би
их привлачило књизи и стварало пожељне ефекте на њихов духовни развој. Отуда и
потреба поштовања и оног другог начела које проистиче из психологије детета. Због тога
велика одговорност лежи најпре на онима који из богате ризнице књижевности за децу
бирају текстове за програме, читанке и лектиру за домаће читање.
Књижевност има важну улогу у животу детета. Она је међу првим уметностима
са којима дете има прилику да се сретне још у сасвим раном детињству. Преко успаванки,
ташунаљки, цупаљки и других књижевних врста које су намењене баш најмлађем детету,
оно заправо први пут чује свој матерњи језик употребљен у уметничкој, песничкој
функцији. Чини се да с пуним правом можемо рећи да је доба детињства уједно и доба
књиге и да управо у томе животном периоду књижевност има своје најбројније и
најоданије приврженике.
„Дечји доживљај књижевног дела у првом реду зависи од њихових интересовања.
Дечја интересовања за књижевне жанрове прилично су стабилна и не мењају се тако
лако. У прву групу жанрова за децу могу се сврстати оне које су настале у оквиру усмене
књижевности да би, прешавши у писану књижевност, задржале основне одлике жанра
којима се придружио неки елемент савременог поетског израза. Већина ових књижевних
врста намењена је управо деци, што је битно утицало на релевантне структурне чиниоце
садржане у њима. То су: успаванке, цупаљке, ташунаљке, проходалице, ругалице,
5
разбрајалице, ређалице, брзалице, загонетке, пословице и слично“ (Дотлић, Каменов,
1996: 137).
„У оквиру народне књижевности, која својом синкретичношћу одговара млађем
узрасту, издвајају се садржаји примерени дечјем интересовању и који су, временом,
постали карактеристична уметност погодна дечјој природи. Усмена реч за младе се, као
легитиман део народне ризнице, доживљава као изванредно благо и вредност која, као и
дечја литература у целини, задовољава понешто друкчије дечје потребе“ (Петровић,
2001: 15).
Другу групу сачињавају различите врсте у оквиру три књижевна рода (лирског,
епског и драмског) које се највећим делом убрајају у област књижевности за децу. То су:
лирска песма, басна, бајка, прича, дечја драма. Ови жанрови могу бити различито
разврстани по тематском критеријуму, доминантном емоционалном тону, форми (стих и
проза), ауторском пореклу (народни, уметнички), медију у којем се презентују (нпр.
позоришна бајка, радио-драма, телевизијска драма), односу према стварности
(реалистички, фантастични) и слично.
Да би развојно деловала, књижевност за децу треба да буде богата и разноврсна.
То се огледа у ликовима и њиховим особинама, у појавама, збивањима, неочекиваним
обртима, заплетима, почецима, завршецима, разгранатом току идеја, успостављању
нових односа и аналогија, асоцирању појмова удаљених о значењу, њиховом
комбиновању у нове целине, истицању широке скале могућности и алтернатива. Ако још
идеје одступају од уобичајене, свакидашње логике и рутине и теку брзо, лако и глатко,
онда ће пробудити интересовање деце и подстаћи њихову стваралачку машту,
најдрагоценији потенцијал детињства и уобличено својство одраслог човека.
Имајући све наведено у виду, јасно је да бајка испуњава све услове да се
определим за ову тему за завршни рад.
Слојевитост бајке омогућава сваком да извлачи различита значења из исте бајке,
у зависности од својих тренутних интересовања и потреба, и кад год му се пружи
прилика, враћаће се истој причи, када буде спреман да стара значења прошири или их
замени новим. Ако је у неком тренутку особа заокупљена мишљу да мора да живи без
партнера, тад ће можда да највећи утисак остави патуљак из бајке о Снежани који никад
није могао обожавану Снежану да освоји. Ако нас, пак, мучи страх од старости и смрти,
тада ће на нас, вероватно, јак утисак оставити улога Снежанине маћехе, која, уплашена
и озлојеђена, зури у огледало, не могавши да се опрости од своје лепоте и живота.
7
недостаје и отпрема јунака),
лажни јунак – узурпатор
(преузима јунакове заслуге и жели
да ожени принцезу) и
јунак
(реагује на дариваоца, жени принцезу).
Бруно Бетелхајм
је објавио студију
Значење бајки
у којој истиче важност бајке
за психички развој детета. Он
Пепељугу
, једну од најпознатијих и деци најомиљенијих
бајки, приказује као причу о супарништву између сестара. Живот у пепелу симболише
њен потчињен однос у поређењу са сестрама, али је истовремено и симбол рађања. Са
њом ће се лако идентификовати и девојчице и дечаци јер их једнако погађа супарништво
са браћом и сестрама. Дететову потребу и борбу за самосталношћу и независношћу
најбоље одражава бајка
Ивица и Марица
. За разлику од Ивице и Марице који су гурнути
у свет, Црвенкапа свесно и спремно напушта свој дом. Она се не боји спољашњег света,
напротив, она у њему ужива и у томе је њена опасност. И поред бројних позитивних
особина, она запада у искушење. Њена судбина је доказ да нас поверење у свачије добре
намере може изложити бројним опасностима. Позната је тврдња Бруна Бетелхајма да
„када у нама не би постојало нешто што воли великог злог вука, он не би ни имао моћи
над нама“. О бајци Ханса Кристијана Андерсена
Девојчица са шибицама
Бруно Бетелхајм
каже да је моралистичка прича о окрутности света, да побуђује саучешће међу
угњетенима, али детету које се тако осећа најмање је потребно сажаљење. Њој је
неопходна вера и убеђење да се таква судбина може избећи.
Бајке се обраћају свим нивоима људске личности. Оне преносе поруке свесном,
подсвесном и несвесном уму. Много пре него што је психотерапија постала научна
дисциплина, бајке су служиле као народна терапија, а најбољи пример за то је збирка
1001 ноћ
која приказује лечење психички оболелог владара причањем бајки.
Када говори о важности бајке за дететово сазревање, Бетелхајм истиче да се бајка
обраћа дететовом несвесном користећи архетипске симболе и слике. Бајка детету
приказује последице различитих облика понашања. Она охрабрује дететов одлазак од
куће и кретање у непознато, подстиче га на борбу против зла, наводи на пут добра.
Обавезан срећан крај бајке охрабрује дете да се носи са својим осећањима и показује му
у чему је смисао борбе на путу сазревања.
Аморалне бајке
, како их Бруно Бетелхајм назива, као што су
Мачак у чизмама
или
Џек и чаробни пасуљ
, не пружају поларизацију или противстављање добрих и лоших
особа, већ служе другом циљу. Оне не граде карактер детета залажући се за
опредељивање између добра и зла, већ пружају наду да чак и најмањи и најслабији може
надмудрити ситним лукавством великог и моћног, веру да човек, и поред свих својих
слабости, може успети и подстичу нас да кренемо у духовно храбре подухвате у нашим
