Marketing menadzment 2 kolkovijum skripta

II KOLOKVIJUM
1. Menadžeri pokazuju različite sklonosti odnosno pristupe rešavanju problema, pa razlikujemo:
A. menadžere koji izbegavaju probleme, ignorisanjem informacija koje signaliziraju postojanje problema, izbegavaju da preuzmu odgovornost donošenjem odluke
B. menadžere koji rešavaju probleme, spremni su da rešavaju probleme kad situacija to neizostavno zahteva
C. menadžere koji aktivno rade na prevenciji problema njihovim ranim otkrivanjem odnosno aktivno traže prilike u okruženju za unapređenje performansi organizacije.
2. Vrste odluka:
1) strateško – operativne
2) programirane – neprogramirane
3) struktuirane – nestruktuirane
4) sistematično i intuitivno odlučivanje
5) proaktivno i reaktivno odlučivanje
6) individualno i grupno odlučivanje
3. Strateške – operativne odluke.
Primarna razlika između strateških i operativnih odluka je na nivou na kome se donose. Strateške odluke su vezane za viši nivo menadžmenta i dugoročno opredeljuju poslovanje organizacije. Operativne odluke su u funkciji ostvarenja strateških odluka i donose se na nižim nivoima menadžmenta. Strateške odluke unutar organizacije po pravilu imaju formu neprogramiranih i nestruktuiranih odluka dok su taktičke struktuirane i programirane.
4. Programirane i neprogramirane odluke.
Programirane odluke su one koje su zasnovane na rutini i vezane su za određeni set pisanih ili nepisanih pravila. Kod neprogramiranih usluga, one se odnose na situacije koje nemaju osobine rutinskh problema i njihova ključna osobina je da su nestabilni i neuobičajeni problemi i za organizaciju nose visok stepen noviteta i neizvesnosti.
5. Struktuirane i nestruktuirane odluke.
Struktuirane odluke su jasne, nedvosmislene i lake za definisanje. Nestruktuirane nisu.

6. Sistematično i intuitivno odlučivanje.
Sistematično odlučivanje pripada nromativnoj teoriji odlučivanja dok se intuitivno vezuje za bihejviorističku teoriju odlučivanja. Sistematično ima u sebi precizan niz koraka koje treba preduzeti u donošenju odluka. Intuitivno nije suprotan proces sistematičnom odlučivanju, već komplementaran i opravdan u svim situacijama u kojima ne postoji dovoljno validnih informacija koje se mogu prihvatiti kao apsolutne činjenice.