oni predstavljaju ekonomsku kategoriju. Pod stranim ulaganjima se podrazumijeva
međunarodno kretanje kapitala, tačnije njegov izvoz sve u cilju učešća u prihodima tog
preduzeća. Može biti u obliku robe, novca, svojinskih prava, patenata, tehničkih i drugih
znanja, a mogu poticati i od reinvestiranih prihoda od ulaganja. S obzirom na svoju svrhu i
prirodu, strana ulaganja se dijele na direktna ili indirektne ili portifolio ulaganja. Takođe su
moguće i druge podjele,a a jedna od češćih koje su prisutne u literaturi jeste na zajednička ili
mješovita ulaganja, koja podrazumijevaju ulaganje stranih ili domaćih rezidenata.

1.1. Oblici stranih ulaganja

Indirektna ili portifolio ulaganja se javljaju u dva oblika. Jedan tj. klasični se ostvaruje putem
obezbjeđenja stedstava koja su na tržištu kapitala, najčešće putem obveznica. Dugi vid
predstavlja ulaganje u inostrana društva, kojim ulagač ne stiče na pravo upravljanja i kontrole,
ili su ona dosta ograničena, tako da ne utiču na njegov rad i poslovanje. Za razliku od
direktnog, njega karakteriše pasivan odnos i tzv.rentijerska usmjerenost. Najznačajniji pojavni
olik stranih ulaganja jesu direktna ulaganja. Često se koristi i kao sinonim za strana ulaganja
uopšte.

Prema međunarodno prihvaćenim definicijama, strana direktna ulaganja se sastoje u sticanju
akcija ili udjela u rezidentnim poslovnim subjektima od nerezidentnih ulagača i obratno.
Njima se ulagaču obezbjeđuje prava svojine, kontrole i upravljanja, uz uspostavljanje trajnih i
direktnih ekonomskih veza između stranog ulagača i privrednog društva u koga se ulaže.

Pri   odrešenju   direktnih   stranih   ulaganja   najvažniju   ulogu   ima   element   kontrole,   koja
podrazumijeva sposobnost da se utiče na poslovanje, putem učešća u upravljanju ili na drugi
način. Ona se najčešće manifestuje učešćem u organima upravljanja privrednog društva ili
kompanije. Važno pitanje jeste koji je stepen kontrole i upravljanja je potrebno obezbijediti da
bi se jedna investicija tretirala kao direktna. To predstavlja faktičko   pitanje i prevashdno
zavisi od disperzije svojine u društvu. S toga se, najčešće, u svrhu razgraničenja ulaganja,
arbitrarno   određenim   procentom   učešća   ulagača,   u   ulaganju   utvrđuje   postojanje   takve
kontrole. On se uređuje na različite načine i takođe se uređuje nacionalnih zakonodavstvom.
Važna odrednica direktnih stranih ulaganja je u tome što ona podrazumijevaju uspostavljenje
trajnih i direktnih ekonomskih veza između stranog ulagača i privrednog društva u koga se
ulaže. Prema svojim karakteristikama, strana ulaganja se dijele na direktna ulaganja koja
stvaraju   potpuno   novu   proizvodu   imovinu   ii   na   one   kojima   se   ulaže   u   već   postojeću
proizvodnu imovinu radi preuzimanja i povećanja efikasnosti ili nastaju privatizacijom.