На свом путу кроз Европу, дугом више од 2800 km, уласком у Национални парк Ђердап,
Дунав   протиче   кроз   најинтересантније   и   најатрактивније   географске,   геолошке   и
културно-историјске пределе, који посетиоце не остављају равнодушним. Пошто ширина
непосредног слива Дунава не износи више од 10 km, притоке Дунава су кратке и имају
велике уздужне падове. Њихов број (густина речне мреже) зависи од подлоге на којој су се
развиле; на карбонатним стенама су ретке, јер су то водопропустљиве стене, па падавине
не отичу површински, већ пониру и подземним каналима се везују за Дунав. Дунавски
одсек   није   јединствен,   већ   је   испрекидан   многим   речним   долинамаа,   долиницама   и
јаругама,   и   то   до   нивоa   Дунава.   Од   многих   притока   Дунава   у   Ђердапској   клисури,
најважније су:

Брњица, Добра, Бољетинка

Поречка река

и, као и посебне морфолошке

целине,

Мироч и Кључ.

Тишина и мир дунавских вода с дубоким каменим коритом, уласком у Национални парк
Ђердап, нестају кроз три клисуре:

Голубачку, Госпођин вир

Сипску

; два кањона:

Велики

Мали казан

и три котлине:

Љупковску, Доњомилановачку

Орашавску

. Све оне у свом

природном складу чине Ђердапску клисуру. Улаз у највећу и најлепшу клисуру у Европи,
Ђердапску клисуру, чине: средњовековно утврђење Голубачки град на десној, српској
обали Дунава, остаци утврђења на левој, румунској обали Дунава и шиљата стена Бабакај,
која штрчи из воде.

Голубачка клисура

(14,5 km) почиње од средњевековног голубачког града, а завршава се

на улазу у Љупковску котлину. Усечена је у кредне и јурске кречњаке, гранит Брњице и
кристалне шкриљце. Клисура је дубока више стотина метара, стрмих страна, нарочито на
потезима изграђеним од кречњака. Пре улаза у Голубачку клисуру Дунав је широк око
2000 m, а онда се стесни на око 400 m, односно 230 m (најмања ширина). Пре изградње ХЕ
„Ђердап “, дубина реке износила је од 15 до 45 m. На почетку клисуре, из реке је штрчала
стена Бабакај, висока 4 m, која се после подизања језерског нивоа једва запажа.

Љупковска котлина

је текстонског порекла, спуштена између раседних линија

меридијанског пружања, које секу корито Дунава. У котлини су очувани језерски
седименти. Дунав је достизао ширину од 1500 m, али је био знатно плићи – до 7 m.

Госпођин вир

(15 km) – клисура која повезује две котлине: Љуповску и

Доњомилановачку, а пресеца највише гребене јужних Карпата. Клисура је дубока до 500
m, чему треба додати  и дубину речног корита, која је износила 82 m и убрајала се у ред
највећих   речних   дубина   у   свету.   Речно   корито   се   сужава   на   220   до   380   m.   Док   није
изграђена   брана   ХЕ   „Ђердап   “,   из   воде   су   штрчали   бројни   остењаци,   од   којих   су
најпознатији: Козла,  Дојке,  Биволи,  Тахитлија,  Бран  и  др.  Били  су  велика опасност  за
пловидбу, јер је Дунав између остењака градио опасне вртлоге, који су у речном кориту
сврдали   удубљења,   позната   под   називом   „џиновски   лонци“.   У   једном   таквом   лонцу
измерена   је   највећа   дубина   Дунава,   у   природном   режиму.   Ако   џиновски   лонци   нису
затрпани наносом, после издизања језерског нивоа, дубина воде већа је од 100 m.

Доњомилановачка котлина

пружа се од гребена до почетка Казана. У њој Дунав достиже

висину већу од 2 km. Од речног наноса (шљунак и песак), у кориту Дунава се образовало
више острва, од којих је највеће Пореч, које је настало у таласима Ђердапског језера, као и
претходна локација Доњег Милановца. На ушћу Поречке реке, из Дунава су штрчали
назубљени остењаци, изграђени од магматске стене габра. Та подводна баријера звала се
Јуц и кроз њу је био просечен пловни пут.

Казан

(19 km) – најдужа и најужа клисура – кањон у оквиру Ђердапске клисуре. Спаjа

Доњомилановачку и Орашавску котлину. Долинске стране су скоро вертикалне –
кањонске, високе до 300 m, изграђене од кречњака и габра. То је најмонументалнији облик
у систему Ђердапске клисуре. Најснажнији су утисци, кад се путник осећа изгубљеним у
овом грандиозном декору природе, али поносним кад у немерљивој дубини са површи
изнад Казана, из птичије перспективе угледа бродове.

Орашавска котлина

почиње код Оградине, а завршава се на ушћу Черне, која долази са

румунске територије, иначе водом најбогатија притока Дунава у Ђердапској клисури. Под
Ђердапским језером настало је острво Ада-кале, које је изграђено од речног наноса,
углавном донесеног водама реке Черне.

Сипска клисура

(8 km) почиње од ушћа Черне, а завршава се низводно од Сипа.

Првобитни назив Ђердап или Гвоздена врата односио се само на ову клисуру, али је
временом проширен на читаву сложену клисуру Дунава, од Голупца до ниже Сипа. У
Сипској клисури Дунав сече скоро вертикалне слојеве кристаластих шкриљаца, јурских и
кредних кречњака и пешчара. Из Дунава су штрчали „читави ројеви стена“ – стеновите
пречаге, које су стварале непремостиве сметње пловидби. Низводно од Сипа пружа се
пространа зона дунавског наноса, у облику делти и плавина, које се могу пратити од
неогена до данас.

Алексић Јован, Ангелус Јован, “Национални парк Ђердап”