Strukturalistička teorija Džeroma Brunera

прикладне су за објашњавање виших и сложенијих врста учења, али 
не   и   оних   једноставнијих   као   што   је   условно-рефлексно   учење, 
асоцијативно   учење   и   учење   имитацијом“.   Когнитивни   приступи 
учењу појављују се у првој половини 20. века и били су засновани на 
теоријским претпоставкама о „развијању когнитивних шема“, односно 
мисаоних   структура   које   представљају   одређене   унутрашње   и 
спољашње   процесе.   Према   тим   приступима,   учење   је   повезано   са 
усвајањем   нових   шема   и   прилагођавањем   старих   шема   новим 
потребама.

У средишту проучавања когнитивних теорија налази се научно 

проучавање   менталних   збивања   која   се   састоје   од   прикупљања, 
обраде,   архивирања   и   употребе   информација.   Когнитивистички 
теоретичари   истичу   да   је   за   процес   учења   најважнија   ментална 
структура ученика. За процес учења најбитнија је дугорочна меморија 
у којој се архивирају информације. Али, да би ученик из краткорочне 
меморије превео информације у дугорочну меморију, потребно је да 
преобликује информације, односно да их самостално обради. Ако је 
степен те обраде бољи, боља је и трајност тих информација, односно 
њихово памћење.

3

Главни представници ове когнитивистичке теорије учења су Пијаже, 
Виготски и Брунер.

Брунер

 у својој структуралистичкој теорији дефинише учење као 

усвајање нових информација, да је учење трансформација знања и да 

3

Лазић С., Попов С. (2015). Педагогија. Нови Сад. 

5