Pritvor

Uvod

Pritvor je preventivno lišenje slobode lica protiv koga postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo, radi postizanja procesnih ciljeva tačno određenih u zakonu i pod uslovom da postoji jedan od osnova za određivanje nabrojanih u zakonu. Pritvor je mera procesne prirode, ali se ne retko u stvarnom životu pretvara u kaznu ili pokušaj izvršenja pritiska na osumnjičenog da prizna da je učinio krivično delo za koje se tereti. Kako bi se otkrila istina, preduzima se niz radnji objedinjenih pravilima o krivičnom postupku, propisanih u važećem Zakoniku o krivičnom postupku iz 2011. godine. Smisao krivičnog postupka su  dva veoma suprostavljena interesa, s jedne strane, interesa zaštite društva od kriminaliteta i sa druge strane, interes zaštite subjektivnih prava građana. U današnjem savremenom krivičnom postupku pokušava se doći do idealnog balansa između ova dva oprečna interesa. Cilj je ostvarivanje efikasne borbe  protiv kriminaliteta ali uz puno poštovanje lične slobode i prava građana. Akcije hapšenja sve češće bivaju prikazivane na lokalnim TV stanicama i ovakve akcije predstavljaju se kao uspešna borba vlasti sa kriminalom, dok u pozadini takvih pritvora uglavnom stoje najgrublje povrede ljudskih prava. Zbog toga je najvažniji zadatak da se pritvor zaista shvati i primenjuje kao izuzetna mera, i da se napusti praksa sudova koja uporno izbegava primenu jemstva i zabranu napuštanja boravišta, odnosno kućnog pritvora, kao i primenu ostalih mera koje jesu adekvatna zamena za najtežu meru, odnosno pritvor. Ostvarivanjem ovog zadatka bi se pokazalo javnosti da postoji volja sudskih organa da uz poštovanje ljudskih prava u potpunosti primene zakon. Pravo čoveka na život i na slobodu kao egzistencijalnih prava, iako su danas garantovana svakom ljudskom biću, nisu nažalost dobila svoju punu primenu u postojećem pravnom poretku naše zemlje, naročito krivičnopravnom. Savremena međunarodna regulativa ljudskih prava i sloboda u okviru koje se propisuju između ostalog i pravila u vezi sa ustanovom pritvora, kao oblikom ograničavanja prava slobode, počinje Poveljom Ujedinjenih nacija od 1945. godine. Poveljom su ljudska prava poprimila internacionalni karakter koji će potvrditi, tri godine nakon toga usvojena, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. Ona propisuje veliki broj prava kao i mehanizma zaštite koja pripadaju svakom licu kome je zakonom ograničeno pravo na slobodu. Nakon toga, 1966. godine, donet je i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Pored ovih osnovnih i globalnih međunarodnih dokumenata, donet je i jedan broj regionalnih multilateralnih međunarodnih akata kojima su takođe zajamčene navedene slobode i ljudskih prava. Sa aspekta evropskih zemalja naročito je značajna Konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950) , doneta u okviru Saveta Evrope. Ona ne samo da štiti osnovna ljudska prava i slobode, pre svega građanska i politička prava, već ustanovljava i mehanizme nadzora nad ostvarivanjem i zaštitom tih prava i sloboda. Nakon toga, donet je još niz propisa koji garantuju osnovna prava, a među njima jedno od najvažnijih, pravo na slobodu. Generalna skupština UN 1988. godine objavila je Skup principa za zaštitu svih lica koja se nalaze u pritvoru ili zatvoru, što predstavlja važan izvor uputstava za primenu opštih principa Univerzalne Deklaracije i  Pakta. Sistemom implementacije ovih mnogobrojnih pravila u domaće pravo, naša država je prihvatila veliki broj ovih međunarodnih standarda i uskladila propise koje svaka država potpisnica mora uneti u svoje pravo.