Socijalizaija licnosti

1.0 Uvod

Ljudska jedinka se rađa kao najnesposobnija od svih vrsta živih bića, bez svih onih osobina koje je razlikuju od ostalih živih bića, bez ikakvih znanja, navika, kulture i morala. Rađa se samo sa određenim brojem nagona i refleksa, kao nehumanizovana i nesocijalizovana biološka kreatura. Međutim, ljudska jedinka rađa se sa mogućnostima da se razvije mnogo više nego bilo koja druga jedinka zahvaljujući delovanju socijalnih faktora.
Njen razvoj postiže se procesom socijalizacije. Socijalizacijom, ona stiče veliki fond znanja, veština, navika i razvija veoma složene osobine i sposobnosti i stiče sve one kvalitete koji je suštinski razlikuju od drugih jedinki.
Postoje dve grupe definicija socijalizacije. Po užoj definiciji socijalizacija je sticanje znanja, veština, motiva i stavova koji su potrebni za vršenje sadašnjih i budućih uloga pojedinca u društvu, uči da se ponaša kao svi ostali članovi društva. Psihološke definicije pojma socijalizacije su šire i one ističu da to nije samo formiranje zajedničkih oblika ponašanja nego i formiranje svojevrsne ličnosti i proces putem koga se biološka jedinka transformiše u biosocijalno biće sa određenim, za njega karakterističnim osobinama i načinima ponašanja.
Nikola Rot socijalizaciju definiše kao proces socijalnog učenja putem kog jedinka stiče socijalno relevantne oblike ponašanja i formira se kao ličnost sa svojim specifičnim karakteristikama.
Svaki član društva može biti agens socijalizacije odnosno prenosilac društvenih shvatanja o ponašanju. Često su takvi agensi socijalizacije i osobe koje nemaju nameru da deluju na nekog i da ga socijalizuju svesno ali ipak, najčešće su to osobe koje svesno deluju na formiranje ponašanja deteta i sa kojima su deca u afektivnom odnosu-roditelji i nastavnici. Agensi socijalizacije mogu biti i različite institucije, škola i sredstva masovnih komunikacija.
Najveća važnost u procesu socijalizacije daje se porodici. Shvatanje skoro svih autora je da su uslovi porodičnog života i to pogotovo u prvim godinama odlučujući za formiranje ličnosti. Frojd i drugi psihoanalitičari naglašavaju značaj porodice kao institucije preko koje se ostvaruje socijalizacija i smatraju da je način na koji roditelji kažnjavaju i nagrađuju decu veoma bitan ne samo u formiranju normi ponašanja deteta nego i u formiranju njegove celokupne ličnosti.
Najvažniji momenat u formiranju buduće ličnosti deteta je osećanje sigurnosti, osećanje da ga roditelji vole i da se brinu o njemu. Akcenat nije na pojedinim odlukama roditelja već na njihovom celokupnom ponašanju, na opštoj porodičnoj atmosferi i na tome koliko se dete u toj atmosferi oseća sigurno. Nedovoljna briga za dete i nedovoljno pokazivanje ljubavi dovode do razvijanja osobina kao što su agresivnost i neprijateljski stav prema okolini ili zatvaranje pred okolinom, povučenost i pasivnost. Drugi odnos roditelja prema deci o kom se dosta raspravlja u stručnoj literaturi je davanje prevelike slobode detetu ili permisivnost nasuprot strogoj kontroli deteta ili restriktivnosti. Mišljenja ovde nisu podudarna, neki autori smatraju da je najbolji efekat za dete jaka kontrola i dovoljno srdačnosti, dok drugi smatraju da je najidealnija umerena kontrola i velika srdačnost. Međutim, dosta je jedinstveno mišljenje u tome da potpuna tolerantnost, permisivnost ne daje uspešne rezultate u socijalizaciji.
Proces socijalizacije je otežan ukoliko se detetu dopušta da radi šta god hoće i ništa mu se ne zabranjuje, ako se manifestuje samo ljubav prema detetu i nikad ta ljubav ne uskraćuje. Takva deca postaju sebična i samoživa. U slučajevima gde nema manifestovanja ljubavi kod deteta se razvija nezainteresovanost za sredinu i društvo a često se formira i agresivnost. Takođe, negativno deluje i nedosledno ponašanje roditelja, kada roditelj za istu situaciju nekada dete kažnjava, nekad nagrađuje ili ne reaguje uopšte, kod deteta se razvijaju osećanje nesigurnosti i sklonost ka neurotičnosti.
Jedan od najvažnijih konkretnih činioca koji učestvuju u procesu socijalizacije je odnos među roditeljima. Rezultati istraživanja pokazuju važnost skladnih odnosa među roditeljima za razvitak deteta. Nesklad između roditelja dovodi do konflikta i u samom detetu jer deca po pravilu vole oba roditelja i identifikuju se i sa jednim i sa drugim pa je konflikt između njih istovremeno i konflikt u samom detetu. Postoji pozitivna korelacija između sukoba u prodici s jedne strane i javljanja nepoželjnih osobina i oblika ponašanja s druge strane-javljanje ljubomore, sebičnosti, emocionalne nestabilnosti, strašljivosti, svadljivosti, osećanja nesigurnosti. Mnogi autori smatraju da je, ukoliko između roditelja postoji težak i nesavladiv nesklad, razvod braka bolje i efikasnije rešenje problema od eventualnog ostajanja u braku zbog dece. Istraživanja pokazuju da emocionalna stabilnost, lična sreća kao i uspešnost braka u većoj meri zavise od uspešnosti braka roditelja oba partnera.