Stvarna zabluda

I UVOD

Zabluda je postojanje pogrešne ili nepotpune predstave o nekoj okolnosti. Zabluda može postojati u odnosu na stvarne ili pravne okolnosti pa se razlikuje stvarna i pravna zabluda.
Stvarna zabluda (eror facti) je zabluda u pogledu neke stvarne okolnosti krivičnog dela. Stvarne okolnosti krivičnog dela mogu se odnositi na elemente dela ili na neke druge stvarne činjenice, koje ne predstavljaju negove elemente ali koje imaju određeni krivičnopravni značaj za učinjenja dela. S obzirom na to stvarna zabluda se može pojaviti u dva vida: u užem i u širem smislu.
Svrana zabluda u užem smislu je zabluda o okolnostima koje predstavljaju elemenat bića (zakonsko obeležje) krivičnog dela dok je stvarna zabluda u širem smislu (zabluda o osnovima opravdanja dela) zabluda o stvarnim okolnostima koje ne predstavljaju elemenat bića krivičnog dela. Ona postoji onda kada je počinitelj bio svestan svih dela ali imao je pogrešnu predstavu o postojanju neke stvarne okolnosti koja bi, kada bi zaista postojala činila delo dozvoljenim.

II POJAM I VRSTE STVARNE ZABLUDE

Zabluda u najširem smislu jeste nepostojanje svesti, ili postojanje pogrešne svesti o nekim okolnostima. KZ razlikuje dve vrste stvarne zablude, a to su: 1) zabludu o stvarnim obeležjima bića krivičnog dela i 2) zabludu o razlozima isključenja protivpravnosti, tj. o osnovima koji isključuju postojanje krivičnog dela.
Ove dve vrste stvarne zablude se u našoj literaturi često nazivaju stvarnom zabludom u užem smislu (stvarna zabluda o obeležjima bića krivičnog dela); tj. to je pogrešna predstava koja se od¬nosi na stvarnu okolnost koja ulazi u obeležje privrednog prestupa, kao što je pogrešna predstava koja se odnosi na objekt ili pasivni subjekt, radnju i posledicu sa uzročnim odnosom, na neka svojstva učinioca, me¬sto, vreme i način izvršenja dela , i stvarnom zabludom u širem smislu (stvarna zabluda o osnovima isključenja protivpravnosti) gde stvarna zabluda postoji u slučaju pogrešne predstave o okolnostima koje se nalaze van bića privrednog prestupa, odnosno kada je učinilac svestan svih njegovih obeležja, ali je pogrešna predstava o nekoj stvarnoj okolnosti, koja ako bi postojala isključivala bi protivprav¬nost. I jedna i druga mogu isključiti postojanje krivice, a time i krivičnog dela.
Osnovna razlika između te dve vrste zablude jeste u tome što prva vrsta stvarne zablude deluje u odnosu na element predviđenosti dela u zakonu, a druga u odnosu na element protivpravnosti, te se ne vidi zašto bi jedna bila stvarna zabluda u širem, a druga u užem smislu. Jedno je stvarna zabluda o biću krivičnog dela, a drugo stvarna zabluda o protivpravnosti. Svakako, reč je činjeničnom, stvarnom susptratu ovih elemenata. Zabluda se odnosi na činjenice stvarnog karaktera od kojih zavisi ostvarenost tih elemenata, a ne na te elemente kao pravne kategorije, jer bi se inače radilo o pravnoj zabludi . I jedan i drugi element su podjednakog značaja i ranga, te i stvarna zabluda u odnosu na njih u principu ima isti značaj i dejstvo. U praksi su, inače, češći slučajevi stvarne zablude u pogledu elemenata bića krivičnog dela.
Stvarna zabluda o biću krivičnog dela postoji onda kada kod učinioca ne postoji svest o bilo kojoj stvarnoj okolnosti koja ulazi u biće krivičnog dela (npr. zabluda u pogledu radnje izvršenja, posledice, uzročnog odnosa, objekta radnje, sredstva izvršenja itd.). Na primer, izvršilac pogrešno držeći da se radi o osvežavajućem napitku da drugom licu da popije tečnost koja sadrži smrtonosni otrov.
Nije neophodno da je učinilac u zabludi u pogledu nekog stvarnog obeležja u celini. Zabluda se može odnositi i samo na jednu stvarnu okolnost, koja čini sastavni deo obeležja krivičnog dela, ukoliko je to presudno za postojanje krivičnog dela (npr. postoji stvarna zabluda ako učinilac veruje da je lice nad kojim vrši obljubu navršilo četrnaest godina, iako su mu poznata sva ostala svojstva pasivnog subjekta). Po prirodi stvari zabluda se odnosi na neko objektivno obeležje bića krivičnog dela, tj. zabluda ne može postojati u odnosu na ono što čini subjektivno biće krivičnog dela. Stvarna zabluda može postojati kako u odnosu na deskriptivno, tako i u odnosu na normativno obeležje bića krivičnog dela. U nekim slučajevima stvarne zablude o normativnim obeležjima bića krivičnog dela može se javiti problem razgraničenja sa pravnom zabludom.
Iako uslovi kažnjivosti zajedno sa bićem krivičnog dela čine element predviđenosti u zakonu, stvarna zabluda u pogledu uslova kažnjivosti ne samo da je irelevantna nego bi se moglo reći da ona u pogledu njih krivičnopravno (ali ne i faktički) i ne može da postoji. Ti uslovi su van sadržaja i dometa krivice učinioca, tako da zbog toga u odnosu na njih institut stvarne zablude nema nikakav značaj. Razlikovanje bitnih obeležja bića krivičnog dela i uslova kažnjivosti važno je, između ostalog, i zbog dejstva stvarne zablude.
Stvarna zabluda u okolnostima koje isključuju protivpravnost postoji onda kada je učinilac u zabludi u pogledu neke stvarne okolnosti čije bi postojanje, uz druge uslove, vodilo isključenju postojanja krivičnog dela. To bi, na primer, bio slučaj sa putativnom nužnom odbranom kod koje učinilac pogrešno drži da postoji napad, odnosno da je on stvaran. Tu nije reč o tome da učinilac pogrešno smatra da njegovo delo nije protivpravno, da on pogrešno procenjuje protivpravnost svog dela (to bi bio jedan oblik pravne zablude ), već o tome da se zabluda odnosi na neku stvarnu okolnost čije bi postojanje dovelo do primene nekog osnova koji isključuje krivično delo.
Kako zabluda o biću krivičnog dela, tako i zabluda o osnovima isključenja protivpravnosti može biti neotklonjiva i otklonjiva. Kod neotklonjive stvarne zablude učinilac u konkretnog situaciji nikako nije mogao imati pravilnu predstavu o relevantnoj stvarnoj okolnosti. Ako je prema okolnosti konkretnog slučaja i prema svojim ličnim svojstima mogao i bio dužan da ima pravilnu predstavu o relevantnim stvarnim okolnostima koje ulaze u biće krivičnog dela, postojaće otklonjiva stvarna zabluda ili stvarna zabluda iz nehata.