Zbornik inkluzivne prakse u Osnovnoj školi “Sonja Marinković” Novi Sad

Ljudi me često zamole da opišem kako to izgleda podizati dete ometeno u razvoju – da pokušam da pomognem onima koji nemaju to jedinstveno iskustvo – da razumeju, da pokušaju da zamisle kako to izgleda. EVO OVAKO …

Kada očekujete prinovu, to je kao da planirate fantastično putovanje u Italiju. Kupujete gomile raznih vodiča i pravite planove: Koloseum, Mikelanđelov David, gondole u Veneciji. Naučite i nekoliko korisnih reči na italijanskom. Sve je to veoma uzbudljivo.
Posle više meseci iščekivanja konačno dođe i taj dan. Spakujete se i krenete. Nakon nekoliko sati leta avion sleće. Stjuardesa dolazi i kaže: «Dobrodošli u Holandiju»!
«U HOLANDIJU», kažete. «Kako to mislite Holandija? Ja sam se upisala za let u Italiju! Treba da idem u Italiju! Čitavog života sanjam o odlasku u Italiju». Međutim, došlo je do promene leta. Sleteli ste u Holandiju i tu morate da ostanete.
U svemu tome dobro je to što vas nisu doveli u neko grozno, odvratno mesto gde hara zaraza, glad i bolest. To je samo drugačije mesto od onoga što ste očekivali.
Prema tome, morate da odete da kupite nove vodiče. Takođe treba da naučite jedan potpuno novi jezik, upoznate nove ljude koje inače nikada ne biste sreli.
To je jednostavno drugačije mesto. U njemu je sve sporije nego u Italiji. Nije onako blještavo kao u Italiji. Međutim, posle izvesnog vremena, kad već malo povratite dah, osvrnete se unaokolo i počnete da primećujete da u Holandiji ima lala, da Holandija ima Rembranta …
Međutim, svi ljudi koje znate stalno odlaze u Italiju i vraćaju se odande hvaleći se kako im je tamo bilo lepo. I ostatak života govorićete sebi: «Da, trebalo je i ja tamo da odem. Tako sam bila isplanirala».
I osećaj da ste to izgubili nikada vas veće napustiti zato što je to veliki gubitak.
Međutim, ako provedete život žaleći što niste stigli u Italiju, možda nikada nećete moći da zaista uživate u posebnim lepotama koje nudi Holandija.

Emily Pearl (reprodukovano iz AFASIC News No. 78 maj, 1995.)

UVOD

Da li se sećate ove priče, da li znate gde ste je čuli?
Ako ste je zaboravili evo prilike da se podsetite, ne samo te priče nego i još ponekih stvari. Namera nam je bila da ovim Zbornikom sumiramo iskustva koja je naša škola imala u poslednjih 6 meseci u vezi sa inkluzivnim obrazovanjem, i to kroz projekat „Mi smo škola koja raste“, iako pozadina cele priče kreće mnogo ranije.
Kome je ovaj zbornik namenjen? Svim ljudima koji su spremni da uče druge i da uče od drugih. Onima koji su prošli edukacije da se podsete na to šta smo naučili, onima koji žele da vide šta smo mi naučili, kao i onima koji su spremni da nauče nešto novo.
Sam zbornik je osmišljen tako da predstavlja rekapitulaciju seminara koje smo prošli i na taj način odgovorimo na najčešće postavljana pitanja šta je inkluzija, zakonska regulativa, metodološka načela, individualni obrazovni planovi. Tu ćete naći i primere 5 IOP-a (individualnih obrazovnih planova) koji su nastali kao rezultat timskog rada u toku II modula seminara “Škola po meri deteta”. Naravno, u cilju zaštite dece, njihova imena i odeljenje koje pohađaju neće biti objavljeni.
U tom smislu, ovaj zbornik su pisali svi oni koji su učestvovali na nedavno održanim seminarima i tako dali svoj lični doprinos priči o inkluzivnom obrazovanju.
Želimo da se ovom prilikom zahvalimo ljudima koji su omogućili i podržali realizaciju projekta.
Zahvaljujemo se, pre svega, organizaciji Save The Children UK bez koje naše ideje ne bi bilo.
Zahvaljujemo se Dijani Kopunović i Branki Bešlić koje su nam pomogle da osmislimo našu školu po meri deteta.
Gospođi Ljiljani Došen iz organizacije Save The Children UK koja nas je upoznala sa Indeksom za inkluziju i koja je imala strpljenja za sva naša pitanja i potpitanja.
Direktoru Jožefu Aču na podršci.
Zahvaljujemo se svima vama koji ste učestvovali u realizaciji naših ideja.