УПУТСТВО

ЗА ПРИПРЕМУ СЕМИНАРСКИХ РАДОВА

ИСТОРИЈА ПОЖАРА

ВИСОКА ТЕХНИЧКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА, НОВИ САД,

Школска 1 , тел.021-4892-500 и 021-4892-515

Резиме :

Заштита од пожара је стара колико и откриће ватре и током историје се развијала у складу са

научним   и   техничким   напретком   људског   друштва.   Основне   технике   за   борбу   против   пожара   и   спречавање
његовог ширења су се у почетку сводиле на уклањање гориве материје, затим на смањивање и одвођење топлоте и
најзад на снижавање концентрације кисеоника да би се успорио или прекинуо ланац хемијских реакција које се
догаñају   током   сагоревања.   Наведена   три   принципа   и   данас   чине   основу   борбе   против   пожара.   Законска
регулатива из области заштите од пожара је током историје углавном пратила развој технологије, а понекад и
била испред примењених технолошких решења. Најстарији документ који садржи законску регулативу која се
односи на заштиту од пожара везује се за Хамурабија , оснивача Вавилонског царства. Хамурабијев законик, који
се иначе сматра за први законски документ уопште у историји, садржао је 28 параграфа са по 16 чланова у
којима је, измеñу осталог била регулисана градња објеката. На пример, члан 229 је гласио: “Ако градитељ куће за
становање изгради кућу која није довољно јака, и ако се та кућа сруши и убије власника, градитељ ће бити
погубљен”.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: пожар, историја, горење, опрема за гашење

1. УВОД

Пожар   је   процес   сагоревања   који   се
неконтролисано   шири   у   времену   и   простору
наносећи   велику   материјалну   штету,   а   неретко
односећи и људске животе.
Услов за избијање сваког пожара (слика 1) је да се
обезбеде три неоходна елемента:



гориво - материјал који гори



температура паљења материјала који гори



кисеоник (из ваздуха)

Слика 1. Пожари троугао

Извор:

http://www.ruczrs.net/?p=6220

Карактеристичне   појаве   до   којих   може   доћи
приликом   пожара   су:   експлозија,   деформације,
обрушавање конструкција, кипљење и др.
Последице   пожара   су:   губитак   људских   живота,
повреде са трајним последицама, трауме, тровања
отровним   и   загушљивим   продуктима   горења,
повреде   услед   панике   која   је   као   појава
карактеристична за објекте у којима борави већи
број   људи,   као   и   директну   и   индиректну
материјалну штету.
Пошто   је   пожар   неконтролисано   горење
карактеришу   га   и   неравномеран   интензитет   и
неједнака   брзина     аспростирања.   Ради   лакшег
праћења   и   разматрања   проблематике   развоја
пожара, неопходно је да се прво начелно упознају
сви   главни   фактори   настанка,   развоја   и   ширења
пожара.   Ова   сазнања   су   неопходна   да   би   се
правилно   могли   анализирати   развој   и
распростирање пожара на отвореном и затвореном
простору,   јер   је   њихово   дејство   увек   међусобно
условљено   и   повезано.   Основни   фактори   који
непосредно утичу на развој пожара исти су и на
отвореном   и   у   затвореном   простору,   осим   оних

специфичности,   које   зависе   од   места   настанка
пожара.
Ако   су   познати   основни   фактори   који   утичу   на
развој и ширење пожара, могу се планирати снаге
и   средства   за   његово   успешно   гашење.   Такође,
познавање   ових   фактора   омогућава   руководиоцу
гашења пожара, правилну процену развоја пожара
и доношење правилне одлуке о начинима дејства
ватрогасних јединица.

2. КЛАСИФИКАЦИЈА ПОЖАРА

Узроци   настанка   пожара   су   различити   у
зависности   од   околине   у   којој   је   настао   пожар,
технолошког   процеса   производње,   временских
услова и др. Узроци настајања пожара који доводе
до паљења гориве материје су:



директни додир с отвореним пламеном или
ужареним мтеријама



експлозивно сагоревање материје



хемијске реакције



самозагревање и самозапаљење



електрицитет



механички узроци

Познавање   пожарних   опасности   и   ризика,   као   и
узрок   настајања   пожара   олакшава   процену
пожарне   опасности,   а   тиме   и   спровођење   мера
заштите.
Пожари се одвијају у више фаза, а то су:

Почетна фаза

пожара карактерише се малим

интензитетом горења, релативно ниском
температуром и спорим ширењем пожара. Дужина
трајања ове фазе није строго одређена и зависи од
онога шта гори (чврсте материје временски
најдуже горе).

Разбуктала фаза

се разликује од претходне по

томе   што   интензитет   горења   достиже   максимум
(као и температура), а брзина ширења пожара је
највећа.   Обично   у   овој   фази,   долази   до   рушења
носеће   конструкције   а   често   и   целог   објекта.
Пожар у разбукталој фази је тешко локализовати,
па   су   за   гашење   потребне   јаче   снаге   и   више
средстава.

Фаза живог згаришта

представља завршну фазу у

којој   је   главна   маса   гориве   материје   изгорела   и
нема   више   услова   за   стварање   нових   жаришта
ватре.  Интензитет   горења   се   постепено   смањује,
температура   опада   и   пожар   се   гаси.   Медутим,
обавезна   је   контрола   згаришта,   како   би   се
утврдило   има   ли   скривених   жаришта   испод
рушевина или пепела и другим местима.

или сено, да то село да запаљивача, аколи га
не да, да плати оно село што би запаљивач
платио. Члан 100. Законика „О запаљивачима
гумна” гласи: Аколи ко ужеже изван села
гумно или сено, да плати околина или да даде
запаљивача

У   времену   османлијског   феудализма   у
поробљеним   земљама   па   и   у   Србији,   друштвени
односи били су регулисани и њима се управљало
путем   сложених   организационо   правних   норми.
Због немогућности примене Курана и Шеријата за
поробљене   народе   који   нису   били   муслимани,
османлијски   систем   је   допуштао   и   норме
обичајног   права   поробљених   народа   који   су
регулисали узајамне односе на уговорној основи у
различитим   еснафима.   Упоредо   са   општим
законима   који   су   важили   за   читаву   територију
постојали су и појединачни закони који су важили
за поједина насеља и категорије људи.
Једна   од   првих   законских   норми   на   плану
превентивне заштите од пожара у Србији, била је
Наредба Књаза Милоша Обреновића, бр. 635, од
25. фебруара 1834. године, којом се све радње за
промет   експлозивним   материјама   измештају   ван
градског језгра, на простор око Батал-џамије.
Прву   Уредбу   за   гашење   пожара   са   укупно   17
параграфа потписао је  7. новембра  1834. године,
Министар унутрашњих дела Ђорђе Протић, а по
наређењу Књаза Милоша. Ова уредба за гашење
пожара у српским варошима, паланкама и већим
местима имала је одредбе о организацији гашења
пожара   у   тим   местима   и   одредбе   које   су   имале
карактер превентиве од пожара.
Уредба   је   обавезивала   сва   насељена   места   да
сходно   броју   становника   и   пожарној   опасности,
заведу своје уредбе по којима би сваки становник
знао   своје   дужности   и   обавезе.   У   зависности   од
броја становника одређена је и дужност сваког од
учесника у гашењу. Сви остали становници били
су дужни да у случају пожара притекну у помоћ са
средствима са којима располажу.

Слика 2. Прва уредба за гашење пожара у Србији

Извор:

http://prezentacije.mup.gov.rs/svs/Istorija.html

У члану 11. наведене Уредбе прописана је обавеза
да се при грађењу дућана пази да се оџаци граде на
начин да не представљају пожарну опасност, а да
исти не смеју остати недограђени или неизведени.
Власници   дућана   су   се   морали   натерати   против
своје   воље   да   правилно   изграде   димњак,   а   у
противном могло им се забранити да у истом ложе
ватру.
За   спровођење   Уредбе   бринули   су   се   окружни
судови   који   су   организовали   и   одређивали,   коју
опрему и ко све од становника мора да је набави.
Предвиђена је новчана казна и казна батинањем за
оне   који   ову   опрему   не   набаве.   На   слици   3.
приказан је поступак гашења пожара у Србији кроз
историју.

Слика 3. Гашење пожара некад у Србији