Филолошки факултет Универзитета у Београду
Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима
Семинарски рад из Српске књижевности двадесетог века
Тема:
Проблем пасивности у послератној приповеци Драгише Васића (У празном
олтару), Антонија Исаковића (У знаку априла) и Миодрага Булатовића (Највећа тајна
света)
Студент: Бојана Граоња Ментор: проф. др Мина Ђурић
Студентска група: 05
Број индекса: 2015/00176
У Београду, априла 2020. године
Приповетку
У празном олтару
Драгиша Васић је објавио у збирци
Утуљена кандила
(1922).
Како је био учесник оба балканска рата и Првог светског рата, можемо рећи да је писао из
непосредног искуства,
сам његов књижевни рад чудесно се подудара са биографијом и
радом његовог јавног посла
, каже професор Михајло Пантић. У његовом делу увиђамо
значајне експресионистичке одлике попут буке, воза, промене елемената жанрова,
супротстављања, оспоравања ауторитета, неочекиваног садржаја. Оно што одликује
Васићево дело, а од посебног нам је значаја, јесте задржавање на унутрашњем свету јунака,
душевном стању, напетости или нервози, коју је истакао готово сваки критичар који се бавио
Васићевим стваралаштвом. Назив приповетке, празан олтар, мисли нам ипак усмерава на
нешто велико и свето. Међутим, већ на самом почетку сазнајемо да неће бити ни помена о
светом месту, то је ћелија, крвава и опогањена по зидовима. Петроније је кренуо да се
побуни, након што је сазнао да је остао без посла, али се у последњем тренутку
предомислио. Пошавши назад, приметио је да га неко прати. То изазива страх у њему, више
није сигуран да ли је кренуо правим путем или га је водио неки унутрашњи нагон кроз ту
свакодневну вреву. У исувише мучном току истраге видимо да Петроније нема јасну свест о
ономе што се од њега тражи да призна, врло му је тешко да разазна сан од јаве. Након
крајње бруталних недела уследио је тренутак, не неосећања бола, него отупелости чула. У тој
помућености добро је упамтио радознале пролазнике, који нису ужаснути, чак ни зачуђени
тиме што га посматрају како се мучи, попут звери отима и покушава да се спасе зле руке свог
крвника:
,,Једног само тренутка урезала му се у мозак напрегнуто нека радозналост
пролазника што су застајали, скакали брзо с кола или притрчали с разних страна, али не с
каквим запрепашћењем или ужасом него просто да виде у чему је ствар, или онако као кад
се гледа у замку запала дивља звер која се лудо отима, а нема никакве наде да ће се
истргнута."
1
Након што је запазио равнодушне погледе, што је свакако морало бити узрок
да се осети још беспомоћније и мучније, Петронију свест бива потпуно помрачена. Људи
прилазе као да је то што се дешава каква занимљивост. Жртви се говори да је све
у име
закона
, а јасно је да је то закон јачег, самим тим и да није закон правде. Детиње крваве сузе
код одраслог човека сведок су потпуне самоће, отуђености и крајње узнемирености. И када
Петроније скупи сву преосталу снагу осети како га закива гвожђе у ногама и како се руши у
немоћном бесу. Да је страх захватио сваки сегмент његова бића, види се и на основу сна.
1
Драгиша Васић,
Сабране приповетке
, Просвета, Београд, стр. 123.
